Zemljoradnja čini preokret u življenju i ponašanju ljudi ne samo na tlu velikog međurečja Tigra i Eufrata i u dolini i delti velikog Nila već taj preobražaj nastaje kasnije i u evropskim prostorima kada rana germanska, slovenska i druga plemena u svome lutanju naiđu na prostore za obdelavanje. U tim novim prilikama javljaju se njihova staništa i prvi koreni stanovanja. Javlja se prirodno i nov odnos između ljudi i zemljišta. Čovek više nije lovac koji luta i pljačka prirodu već obrađuje zemlju. Obdelava je. Novi odnos i zavisnost između čoveka i tla ogleda se i u sejanju i rasplodavanju, uzrastanju, trajanju, rađanju i umiranju. Zemlja postepeno srasta sa ljudima i obrnuto. Iz tog odnosa i novog životnog osećanja izrasta kao svojinska tvorevina kuća. Njeni unutrašnji prostori postaju stanište ne samo čoveka već i blagorodnih duhova i zaštitnika doma i ognjišta. U tim novim odnosima, uzama i vezama javlja se trojstvo: čovek, tlo i kuća, gde se začinju prvi značajniji i trajniji oblici kulture i duhovnosti. Kućni prostor, pored ostvarenja porodice, omogućuje složenije i snažnije oblike ljudskog življenja i trajanja. To je mesto gde se čovek može posvetiti onome što nije samo vegetiranje i fizičko opstajanje već i viši duhovni rast i razvoj.

Kuća kao središte fizičke i duhovne aktivnosti postaje znamenje trajne nastanjenosti na " materinskom tlu " . U tim malim ali vrednim prostorima ima mesta za čitav svet, stvarni i imaginarni koji se rađa kroz život i mit i koji se koreni stvarajući začetke onoga što nazivamo ljudskom duhovnošću. Tako zemlja i čovek postaju sve više međuzavisni, gde čovek istrajava i gde kuća potvrđuje tu stalnu vezu kroz nove običaje i verovanja a prema zakonitostima prirode i njenih godišnjih mena. Oblici i sadržaj tih staništa-kuća pratila su tokom svog razvoja potrebe korisnika. Svakodnevni život kao i podneblje uslovljavali su materijalizaciju i način ostvarenja tih zaštičenih prostora. Stečene navike i drevni običaji koji su se sporo menjali utvrđivali su vremenom određeni tip tog staništa. Svakako je u njihovom ostvarenju uticao i materijal kojim su ostvarivani. On se već mogao naći u neposrednoj okolini. Na taj način se dolazilo do potpunog srastanja sa okolinom postavši u toj spontanosti i njen sastavni deo. Njihov graditelj se, što je prirodno, tim svojim delom i sam potvrđivao i poistovećavao. Između prirodne sredine, čoveka i kuće stvara se puno jedinstvo. Ostvarenje kuće je sve više postajalo ogledalo samog njenog tvorca i njegove ćudi. Međutim poznato je da svako delo menja dušu svoga tvorca. Kuća je tako postajala i nastajala kao tekovina vekovne mudrosti i iskustva. Uvek je građena po meri čoveka i njegove težnje ka razvoju vlastitih vrednosti kako materijalnih tako i duhovnih. Naš predak je svoje stanište prilagođavao tlu, njegovoj geografiji, vremenskim menama i svome pronicljivom osećanju za potrebe dana i trajanja. Tako je došlo do suštinskih odnosa, potreba i karakteristika duše i tela iz čega proističe duhovno obeležje čoveka određenog tla i podneblja. Počev od osnovnih i naj nužnijih potreba prvobitnog kućevnog života porodice svi prostori u kući, njihov razmeštaj, veličina i odnosi stoje poređani i podređeni tom obelžju i tom osećanju. Još ranije je zapaženo da se ljudi određenih lokaliteta, kao i oblici i izrazi njihovih kuća poistovećuju. Ova činjenica proizilazi ponajpre iz toga što je ta stara kuća bila otisak stvarnog života, rađanja i umiranja. Kuća se u svojoj spontanosti javlja kao neko biće, kao član domaćinstva koje se u njoj i sa njom ostvaruje. U našim prostorima iako često usamljena, seoska kuća je postala prkosna tvrđava našeg čoveka u kojoj se on učio hrabrosti i, u svojoj usamljenosti, savlađivanju straha. Zakriljena sa nešto voćnjaka i ševara ona postaje sa par minijaturnih zgradica hrabri zaštitnik i odlučni saveznik za sve kaprice neba i hirove nevremena. Ta mala ali skladna ostvarenja prosuta po predelima i prevojima našeg tla bila su snažni čuvari i svedoci našeg čoveka, njegove istine o sebi, trajanju i opstajanju.

Zadatak budućeg istraživanja o kući trebalo bi usmeriti više ka istoriji njenog značenja za čoveka a manje njom samom kao objektom. Izbeći suvišnu deskripciju o njenoj materijalnoj strukturi i poredkom njenih prostora a više i pre njenim mestom u čovekovom duhovnom i kulturnom razvoju, mestom gde su se usredsređivale i urezivale njegove uspomene u trajanju - mestu njegovog nezaborava. Jer kuća je prostor u kome se rađalo čovekovo viđenje i uviđanje sveta u koji je, kako to pesnik kaže " slučajnošću bačen " . Kuću imamo pre svih drugih prostora. Ona je naš prvi vidik i obzorje životnog horizonta. Od nje polazimo sa prvim koracima ka neznanom i nepoznatom. Ako nas presretnu sumaglice i sumrak znamo gde ćemo i kuda ćemo, gde se treba vratiti i naći utočište. U spoljni svet ulazimo preko kućnog praga a za pravi svemir saznajemo preko kućnih prostora i odaja. Kroz njene prozorčiće utvrdili smo pristajanje toga otkrivenog sveta da bude naš i mi njegovi. Kako ona nije mehanička već organska tvorevina ona je doživljaj i simbol a ne samo saznanje. U njenom razvoju je usavršavanje a ne napredak jer je najpre sagledana, doživljena, osećana, ostvarena u življenju kao sudbina. Zato u istraživanju kuće ne smemo gledati puku nužnost i jednopstranu svrhu. Njena svrsishodnist ili, ako hoćete, njen funkcionalizam ne treba shvatiti kao isključivo racionalan postupak, jer to u ovom slučaju nije njegovo puno značenje, već se u njega uključuju sve psihičke, teško merljive funkcije. Stara kuća je u potpunosti prilagođena čoveku - korisniku kome i služi dok savremeni gradski čovek se prilagođava prostorima stanovanja ponuđenim ili nametnutim. Možemo sa sigurnošću tvrditi da savremena stambena zgrada (ne kuća) ne odgovara na isti način svim stanarima bez prinude. Ta konfekcijska uslovljenost ide na štetu i fizičke i psihičke prirode većeg dela korisnika. Ipak treba ostati u uverenju da poštujući u pravoj meri vrednosti i ljudski sadržaj stare kuće možemo doći do autentične savremene gradnje - arhitekture. Transponovanjem vrednosti narodnog građenja u zajednici sa savremenim sadržajima, tehnikama i tehnologijama, svakako i potrebama, treba ići u susret potpuno originalnim arhitektonskim delima.

Arhitektura ako je umetnost u nekom svom biću, a jeste, onda ona kao takva ne može menjati mesto svoje pojavnosti i rođenja. Ona mora imati svoje tlo i podneblje u kojima može trajati, nastaviti svoj razvoj i svoje oplođenje.

Hibridi mogu dati roda ali se ne mogu oploditi.

Prof. arh. Bozidar Petrović