Vreme dolaska Slovena na Balkan bilo je vreme kretanja znatnog dela življa severne Evrope. Ta kretanja nisu dozvoljavala duža zadržavanja niti izbor stalnog mesta ostajanja i opstajanja. Otuda nisu postojala ni neka značajnija iskustva u izgradnji staništa. Sve se svodilo na stvaranje privremenih staništa i primitivnih oblika zaklona korišcenjem ponajpre prirodnih pogodnosti (pećina, lagumica, zemunica i dr.). Pogodni prirodni zakloni zahtevali su minimum nadgradnje i napora da bi se došlo do kako-tako zadovoljavajućeg mesta bivakovanja. Prvi oblici ovako ostvarenih staništa pružali su samo osnovnu zaštitu staništa, pokućstva, ukoliko ga je bilo i ljudi.

Došavši u ove prostore, koji su sasvim rezličiti od onih iz kojih su došli, stari Sloveni morali su se prilagođavati novim uslovima kako klimatskim tako i uslovima zemljišta. Prirodno je da je to prilagođavanje uticalo i na način organizovanja samih prostora za stanovanje pa i novih naselja. Ona se formiraju u sintezi donešenih navika i obrazaca privređivanja sa jedne i zatečenih uslovnosti sa druge strane. Izvesna nalazišta iz ovog perioda potvrđuju da su ostaci kuća najčešće od brvana. To je prirodno jer je drveta u to vreme u ovim prostorima bilo u izobilju. Sa drvenim brvnima se relativno lako i brzo gradilo za razliku od zidanja u kamenu ili rad zidova u naboju. U jednom otkrivenom naselju u Bosni iz vremena Ilira nađeni su ostaci zgrada od brvana koji asociraju na dinarsku brvnaru

1) Uticaji zatečenih starosedelaca, najpre Vizantije, na naše narodno graditeljstvo su svakako, bili znatni ali ne i apsolutni da bi ona izgubila i svojstvena obeležja. Podataka o obimu i snazi tih uticaja skoro da nema. Može se samo pretpostaviti na osnovu šturih opisa i ne sasvim pouzdanih procena na ostacima starih prigradskih naselja.
Najraniji prostorni oblik kuće u našim predelima svakako je jednodelna prostorija u kojoj se odvijao ceo kućevni život. Prostornih podela u njoj nije bilo već samo namenskih raspodela prostora kao što su određena mesta - položaji za ognjište, ležajeve, pripremu hrane, police i dr. Dalji razvoj se sastojao u delenju prvobitnog prostora na dva dela ili dodavanjem nove prostorije postojećem. Na ovaj način novodobijeni prostor je najčešće soba za spavanje dok prethodno zadržava prvobitnu namenu. U njemu ostaje ognjište kao dominantno mesto oko koga se okupljaju svi članovi porodice i ono postaje i pojmovno i simbolično žiža i ukrsna tačka celokupnog kućnog života. Taj prostor je od uvek nazivan kućom. Objekat u kome je bilo ognjište označavan je kao kuća i kod proširenog stanovanja pri više zgrada. Sve ove druge zgrade dobijale su svoje nazive kao vajat, soba, čardak i sl.

2) Kuća je međutim bila i ostala prostor ili objekat sa ognjištem.
Na prostoru južno od Save i Dunava razvijala su se u osnovi dva tipa kuće. Jedan dominantni tip, od etnoistraživača nazvan "dinarska brvnara" i drugi koji je dobijen strujanjem sa juga duž vardarsko-moravske prirodne veze i saobraćajnice između srednje Evrope i bliskog Istoka. U zavisnosti od lokalnih uslova i jedan i drugi bivaju kroz vreme modificirani i prilagođavani tim uslovima. Tako imamo da se jedan isti tip u svojoj materijalizaciji javlja kao brvnara, polubrvnara, bondručara, čatmara od kamena, sve do zidane kuće od opeke. To svoje stanište naš predak je vrlo spretno prilagođavao tlu, njegovoj geografiji, klimatskim i vremenskim promenama ali i svome osećanju za potrebe dana i trajanja. Bitne potrebe i prisutne uslovnosti predodređuju duhovno obeležje čoveka određenog tla i podneblja. To njegovo osećanje za najnužnije potrebe kućevnog života kao i duhovna snaga za samoodržanje, jačanje i razvoj porodice čine da svi prostori, njihova organizacija, odnosi i veličine budu na neki način podređeni tome osećanju i obeležju. Davno je uočeno da se ljudi određenih lokaliteta kao i oblici i izrazi njihovih kuća poistovećuju

3) . Ti svi oblici nisu stvar nekog ukusa već odraz načina borbi, rada, življenja i stanovanja.
Dinarska brvnara ili dinarska kuća ima svoje nastajanje i središte u Bosni. Njeno prostiranje ide od Like i Banije do Hercegovine, severne Crne Gore, Starog Vlaha, Šumadije sve do Pomoravlja. Ovaj dvodelni objekat postavljen najčešće svojom dužom stranom upravo na izohipse terena sa korišćenjem podruma koji se dobija na strmini, sa stanom na gornjem delu, sa otvorenim ognjištem i "kućom" sa dvojnim ulaznim vratima, nazvan je "kuća na čemcu". Tip ovakve kuće ponikao je u brdovitom i relativno izolovanom prostoru čije stanovništvo ima svoja "moralna shvatanja često visokog reda, orginalan način razumevanja života.... umetničko osećanje izraženo u poeziji i ornamentici čija je vrednost nesumnjiva"

4) . Dinarska kuća i naš deseterac imaju isto prostorno i duhovno izvorište. I jedno i drugo idu uporedo u razvoju karakternih osobina i duhovnosti našeg čoveka. Reklo bi se da otuda dolazi uverenje o svojstvenosti, samobitnosti i svom nepristajanju da smo puko stanovništvo, već smo narod "svoj na svome".
Kao što je rečeno tip dinarske kuće javlja se, s obzirom na svoju veliku rasprostranjenost, u vrlo raznovrsnim načinima materijalizacije. Sve u zavisnosti od lokalnih uslova. Tako imamo da je građena najpre od brvana po čemu je i dobila ime "dinarska brvnara", zatim kao polubrvnara, bondručara a u delovima Hercegovine i Crne Gore i zidana od kamena. Prizemni delovi i podrumski deo je uvek od kamena. Pokrivač je najčešće od drvenih dasaka "šindre" a u nekim krajevima i od pločastog kamena.
Drugi značajan tip kuće kod našeg naroda je tzv. Moravska kuća ili Moravka. Moravska kuća se gradi najčešće u dolini Morave ali i u celoj istočnoj Srbiji. Pojava ove kuće u ovim krajevima je najpre posledica migracionih kretanja. Ove oblasti naselilo je stanovništvo Kosova, Metohije a jednim delom i Makedonije. Ono je donelo ne samo formu i oblik kuće već i način građenja. Za razliku od Zapadnih dodirnih oblasti Starog Vlaha, Šumadije i Podrinja gde su kuće od drveta, kuće moravskog prostora su uglavnom bondručare. Prostorna organizacija počiva, po svoj prilici, na dvodelnoj cifciskoj kući

5) Sa dva odelenja i podužnim tremom. Trem na podužnoj strani čini osobenost ovoga tipa kuće. Dok na dinarskoj brvnari nemamo pojavu trema dotle na ovoj kući trem postaje jedno od njenih obeležja. Trem se u daljem razvoju predvaja u dva dela: "ajat" koji ostaje pri zemlji i "doksat" koji je iznad tla i služi kao mirniji i izdvojeni prostor za sedenje i odmor. Kasnije će doksat prerasti u novo odelenje u razvoju dvodelne kuće. Trem pored toga što je bio deo prostornog razvoja moravske kuće on je i snažan elemenat njenog likovnog obeležja. U početku građen u grednom sistemu sa stubovima i jastucima od drveta u kasnijem vremenu na ovaj sistem se dodaju, na razne načine, lučne ispune. U daljoj težnji za likovnim efektima, ovi polukruzni luci dobijaju prelomne linije tako da postaju kitnjaste arkade. Svakako da ovaj postupak ne doprinosi arhitektonskim vrednostima moravske kuće. Dinarska brvnara i starija moravska kuća svakako su bolji obrasci i čistiji predstavnici narodne tvorevine.
Pored ova dva dominantna tipa kuća našeg naroda moramo pomenuti i one koje nisu u toj meri značajne bilo u smislu narodnog nastajanja i tvorenja bilo čak po prostornoj rasprostranjenosti. To su Kosovska prizemljuša i vojvođanska kuća.
Stara kosovska kuća je jednodelna pletara, sa otvorenim ognjištem i pokrivena slamom. Dalji korak je dvodelna kuća prizemna sa tremom. Trem se kod kosovske kuće javlja vrlo rano i uvek je postavljen po dužoj strani kuće. Ova pojava prati dalji razvoj kuće tako da se sa trema ulazi u sve nove dodavane prostorije (sobe). Osobenost kod krajnjeg razvoja kosovske kuće je ta da se trem završava bočno punim zidom.
U Vojvodini je državna administracija odigrala odlučujuću ulogu u formiranju "ušorenih sela" sa determinisanim kućištima, podelom zemljišta i njegove parcelacije. Ovim je predodređen i razvoj kuće. Prvi oblici i prostorna organizacija srpske kuće u Vojvodini asociraju na kosovsku prizemljušu odakle i najvećim delom i potiču doseljenici tokom XVII veka.

6) . Prvobitna kuća bila je dvodelna da bi kasnije sa uvođenjem trema dobijala sve veći broj novih odelenja (soba). Krajnji razvoj velike vojvođanske kuće uz proširivanje uličnog krila ide do mogućeg produžavanja i dvorišnog krila. U celokupnom svome razvoju i do vrlo velikih razmera vojvođanska kuća ostaje uvek prizemna sa tremom. Ona svojim karakteristikama odslikava izvesne standarde koji se gotovo strogo ponavljaju. Inače vojvođanska srpska kuća je redovno od naboja u bondruk sistemu sa pokrivačem od slame, kasnije i crepom.

Od prvih decenija XIX veka do prvih godina našeg veka seoska arhitektura razvijala se spontano. Ona je delo samoukih seoskih majstora bez uloge stručnih lica i bez uticaja gradske arhitekture. Ovaj period je vreme njenog mirnog i skladnog razvoja koji se oslanja na sopstvena izvorišta. Pojedini objekti iz tog perioda predstavljaju mala remek dela narodnog duha za koja možemo reći Njegoševo "iz glave su cijelog naroda". Odsjaj duha tih majstora amatera iz naroda blesne i danas, mada retko. Zato ih i navodim. Piscu ovih redova, pre par godina, samouki tesar iz takovskog kraja, Radojko Đorđevic, na pohvalu njegove obrade drvenih stubova za jedan trem, odgovara: "Za ovo, prijatelju moj, ne treba mnogo ni snage, ni pameti, ali treba dosta ljubavi". Za ovu tvrdnju možemo uzeti i svedočanstvo akademika pok. Gojka Nikoliša koji u svome delu "Koren, stablo i pavetina" 7) navodi:

"I dan danas još žive i rade u mom selu tesari ("cimermani"), koji su pravi čudotvorci, vještaci za rad u drvetu. Još negdje u dubini njihove svijesti klupčaju se niti koje ih povezuju sa precima, drvodjeljama i gorosječama, graditeljima drvenih čardaka i crkve sv. Petke. Još su oni, u ovome rastrzanom i ubrzanom vremenu, sačuvali mudrost i strpljenje, mjeru i red. Ništa previše, ništa premalo, ništa prebrzo. Smisli, odmjeri, obiđi, ogledaj, počekaj, porazgovaraj s materijalom i opet odmjeri, pa tek onda udari sjekirom - to je pravilo i zakon po kome se ravnaju ovi mudri samouci. Iza njih su stoljeća iskustva. Slušam Adama Masleka kako još danas "razgovara sa materijom". U tvrdu hrastovu gredu zabija čavao. Čavao se krivi. Adam zastane, ogleda ga, pa ce zamuckujući:

- Da li ti to n-n-ećeš u d-r-rvo?

Čavao, malo iskrivljen, ćuti. Adam ga sa strane kucka, ispravlja, pa opet udari po glavi.Čavao malo ude i opet se izvije.

- E, ba-baš kanda n-n-nećeš, ali ja ti velim da o-o-oćeš.

- Opet mjerkanje, opet kuckanje, opet nagovaranje, opet navođenje neposlušnika na pravi put, a onda snažan udarac čekića i čavao, cijuknuvši uleti u gredu do glave.

- E - e-esam li ti re-reka da o-o-o-ćeš!

Kontinuitet između Adama i dalekih predaka tu je. Ali, nije li Adam posljednji izdanak njihov? Tzv. Tehnološka revolucija doći će mu neumitno glave. Poslije Adama nikome više neće biti do ćaskanja s materijom. Ljudi mahnito zure za stvarima i samo stvarima. Niko više nema vremena da zaviruje šta ima "s one strane" stvari i da otkriva kakve ćudi se kriju u "duši" materije."

Posle prvog svetskog rata dolazi do postepenog raskida sa dotadašnjom gradnjom kako u likovnom i prostorno organizacionom smislu tako i u materijalizaciji i tehnici gradnje. To je vreme pojave i dominacije t.zv. "dunđerske kuće" koja u početku zadržava kvadratni ili pravougaoni oblik sa ojačanjima na uglovima i na sučeljavanju glavnih nosećih zidova. Ova ojačanja, jedna vrsta lažnih pilastri, imaju više dekorativnu a manje konstruktivnu ulogu. Oni su obeležje i manifestacija zidanog objekta od opeke. Kasnije dunđerska kuća dobija i druge razuđene oblike da bi najzad postao dominantan tip "na glagol" i na "T". Ovi modeli koje donose majstori sa juga iz Leskovačko-Niškog pomoravlja vrlo brzo, naročito pred drugi svetski rat, preovlađuju u seoskoj i prigradskoj izgradnji kuća. Ove kuće potpuno odudaraju od kuća prethodnog perioda. Građene od relativno dobrog materijala ali dosta neuko sa tankim zidovima, sa osnovama koje uslovljavaju veliku površinu spoljnih, često hladnih zidova, bez streha koje bi ih štitile a često i bez oluka na obaveznim simsovima. Iako u boljim uslovima života i rada umesto bolje dobijamo daleko lošije kuće i konceptualno i materijalno. Ovako nezaštićene brzo su stradale od atmosferskih nepogoda. Ovaj način gradnje jenjava tokom i posle drugog svetskog rata da bi se početkom sedamdesetih, kada počinje burna izgradnja, pojavile kuće na selu bez prethodnih obrazaca. To je period potpune pometnje i duhovne stranputice. Napuštajući staru seosku kulturu i prihvatajući "novogradsku" selo dolazi do jednog kulturološkog hibrida koji ga je odveo u izveštačenost i kič. Za ovo stanje najmanje je kriv seljak kome prava zamena nije ni ponuđena. Ni jedna društvena, ni naučna ili stručna institucija nije izvršila analize savremenih potreba sela i seoskog domaćinstva i izvršila preporuke tipova i načina gradnje seoskih domova i zgrada za domaćinstvo. Jer brže promene nisu dozvoljavale mirnije i duže vremenske periode za koje bi se izvršila pročišćavanja i proveravanja najcelishodnijih i najjasnijih sadržaja potreba i programa.

Ovom haotičnom stanju doprineli su razni stručnjaci i projektanti i razne projektantske kuće sa svojim jeftinim tipskim projektima koji seljaku, kao dobrom ali neukom potrošaču, prodavahu "robu" lošeg ukusa i lažnog sjaja, robu koja više pristoji gradskom skorojeviću nego seoskom domaćinu. Otuda imamo pojavu da se seljaku nude projekti kuća, recimo, bez trema ali sa balkonima. Naši klimatski uslovi a sa njima i seoski način rada i proizvodnje dozvoljavaju seljaku svakodnevni život pod tremom od aprila skoro do novembra ali ga nema, dok za taj period nijedanput neće koristiti balkon koji ima. I jedan i drugi elemenat predodređuju arhitekturu objekata pogotovu u slobodnom prostoru. Tako smo preko tipskih projekata došli do kuća na selu koje nisu ni gradske ni seoske. U tom procesu izgubljen je svaki kulturni kontinuitet kuće na selu te se o nekom identitetu te gradnje ne može ni govoriti. Možda se može govoriti o tome da je napravljen napredak u tehničkom smislu zahvaljujući novim materijalima ali je sa aspekta "kulturnog momenta kuće" dosta izgubljeno. Može se žaliti da u periodu najveće izgradnje vrednosti nasleđa nisu ni jednog momenta postali izvorište nadahnuća.

Tek u poslednje vreme tu i tamo, počinje smirenija i celishodnija izgradnja kuća na selu. Sve više se polazi od potreba korisnika i uslovnosti podneblja. Ova polazišta odmah su učinila to da se dobijaju kuće daleko prikladnije ambijentu i likovno vrednije. Ti objekti bi trebalo da ozare nadu za jedno vreme bolje, ljudskije i plemenitije gradnje koja bi osvežila sećanje, produbila pamćenje i podstakla istorijsku svest ljudi našeg podneblja.

1) B.Čović, " Od Butmira do Ilira " , Sarajevo 1970. 199-201

2) R. Findrih, " Narodno neimarstvo " , Sirogojno 1994. 6.

3) O. Špengler " Propast zapada " knjiga III 134.

4) J. Cvijić" Balkansko poluostrvo " I Zagreb, 1922.151.

5) B. Kojić"Seoska arhitektura i rurizam", Građevinska knjiga, Beograd, 58.

6) B. Kojić"Seoska arhitektura i rurizam", Građevinska knjiga, Beograd, 49.

7) G. Nikoliš " Koren, stablo i pavetina " 1980.18.