Osvetljeni gornji spratovi koji kao da lebde na nebu još više ističu visinu Empajer Stejt Bildinga koji izranja iz okolnog gradskog tkiva

Pogled na celu zgradu. Građevinski propisi Njujorka nametnuli su joj stepenast izgled

Pogled na džinovsku građevinu odozdo. To je ugao pod kojim ga ljudi najčešće gledaju, ujedno i najzanimljiviji

Osnovna struktura prozora je od metala, a unutrašnji raspored se lako može menjati

Jednostavno perde pred ulazom u jednu od najčuvenijih zgrada na svetu. Empajer Stejt Bilding dugo nije imao drugu adresu osim svog imena

Veliki hol oblakodera potpuno je obložen skupocenim mermerom iz Evrope koji je veoma brižljivo odabran

Može se reći da su se na ovom vidikovcu popele sve najznačajnije ličnosti koje su posetile Njujork

Kostur zgrade napravljen je od čeličnih elemenata čiji je svaki detalj bio razrađen u projektu. Na gradilište su stizali već spremni za montažu

Radnici za vreme izgradnje Empajer Stejt Bildinga

Ima građevina koje su stvorene da bi postale simbol. Takav je Empajer Stejt Bilding.
Ovo zdanje je do te mere simbol Njujorka da je prisvojilo gordo ime Carska država, naziv po kojem se država Njujork izdvaja od ostalih. štaviše, to "Empajer Stejt Bilding, Njujork, Država Njujork" godinama je predstavljalo njegovu jedinu adresu. Nikakav broj nije označavao zgradu "kojoj nije potrebna adresa da bi se znalo gde se nalazi". Tek nedavno, na uporno navaljivanje poštanske službe, zgrada je uvedena u spiskove pod brojem 350, Peta avenija.
Zemljište na kojem se nalazi, površina od otprilike dva hektara na raskršću Trideset Četvrte ulice i Pete avenije, gotovo u samom geometrijskom centru ostrva Menhetn, može se smatrati simbolom američkog razvoja. To je bila samo bezimena poljana koju su gazile mokasine Indijanaca kada je 1626. Peter Minuit za đinđuve koje su vredele 60 guldena (ili 24 dolara) otkupio od tamošnjih plemena čitavo ostrvo Menhetn i tako započeo istoriju Njujorka (tadašnjeg Novog Amsterdama), napravivši najunosniju transakciju sa zemljištem u istoriji. Godine 1799. to zemljište je bilo samo "farma" u vlasništvu nekog Džona Tompsona. Nepun vek kasnije, na tom mestu se već uzdizao Astor Mansion, stalno boravište Astorovih, porodice u čijem se usponu ogleda istorija američkog kapitalizma. Tu se odlučivalo o sudbini miliona ljudi širom sveta. Poslednjih godina veka, kuću Astorovih zamenio je hotel "Valdorf Astorija". To je bilo stecište onih "četiri stotine njujorških uticajnih porodica", kako ih je zajedljivo nazivao Vord Makalister, koje su se tu okupljale, ručavale i večeravale, plesale, uvodile svoje kćeri u društvo i ugovarale poslove. Hotel se smatrao najekskluzivnijim, najluksuznijim i najskupljim na svetu.
Ali, sudbina je predodredila ovo mesto u samom središtu ostrva za veliki poslovni centar. Kada je krajem dvadesetih godina hotel "Valdorf Astorija" premešten u svoju sadašnju zgradu na Park aveniji, put za Empajer Stejt Bilding bio je otvoren.
Otvoren, ali ne i bez prepreka. Zamišljeno je da oblakoder bude simbol Amerike u najvećem usponu, bogate i samouverene zemlje neograničenih mogućnosti. Ali još dok se projekat radio, Amerika je ulazila u veliku krizu. Novca je bilo malo, samopouzdanja još manje. Pošto su materijalni problemi rešeni, ostali su tehnički. Građevinski propisi su nametali stroga ograničenja: na primer, u Petoj aveniji pročelja zgrada nisu smela da budu viša od 125 stopa (otprilike 38 metara); deo zgrade preko te visine trebalo je povući unutra, tako da se najviša tačka nađe u sredini parcele i da zauzme nešto više od četvrtine raspoloživog prostora. Osim toga, zgrada je morala da bude građena stepenasto što će postati njena najuočljivija estetska odlika. Dakle, nije bila tako zamišljena, već joj je to rešenje bilo nametnuto. Na prvi pogled izgledalo je nemoguće organizovati gradilište na tako skučenom prostoru. Razumljivo je da blokiranje susednih ulica nije bilo mogućno. Najzad, da bi se ostalo u okvirima predračuna, izgradnju je po svaku cenu trebalo završiti za dvadeset meseci od dana polaganja kamena temeljca. Još pre početka gradnje, zgrada je postala simbol. Podići je na tom mestu i u to vreme, značilo je čvrsto verovati u sudbinu Amerike i u njenu sposobnost da savlada krizu i da uz to pokaže kako će to postići: ogromnom tehničkom i stručnom sposobnošću američkog proizvodnog aparata.
Finansijska sredstva su prikupljena od najmoćnijih američkih firmi: "Dženeral Motorsa", preko njenog predsednika Džona Raskoba i "Dipona". Za predsednika i garanta kompanije Empajer Stejt imenovan je Alfred E. Smit, koji je četiri puta bio guverner države Njujork, predsednički kandidat Demokratske stranke 1928, prvi katolik koji je pokušao da uđe u Belu kuću. Tehničko rešenje bilo je povereno arhitektonskom birou šriv, Lemb i Harmon, i dat je samo osnovni zahtev: zgrada treba da zaprema 36 miliona kubnih stopa (cifra je dobijena deljenjem raspoložive sume s predračunskom sumom koštanja jedne kubne stope). Izgleda neverovatno, ali je upravo taj jednostavan proračun nametnuo dimenzije građevine koja je trebalo da postane najviša poslovna zgrada na svetu.
Ovim zahtevima arhitekti su dodali još jedan: zgrada mora biti lepa. To im nije pošlo za rukom (ne samo njihovom krivicom: kada su posle petnaest proba maketu projekta pokazali Raskobu, on je rekao: "Zgradi je potrebna "kapa". I ta "kapa" je dodata iako su projektanti upozoravali da neće moći da se koristi kao stub za vezivanje cepelina). Ali niko
nije tražio da Empajer Stejt Bilding uđe u priručnike istorije arhitekture. Tehnički zahtevi koji su bili postavljeni pred projektante strogo su poštovani, pa čak i nadmašeni. Postignuto je nešto što je ostalo jedinstveno u analima arhitekture svih vremena: izgradnja je koštala mnogo manje od predračuna (40 948 900 dolara prema predvidenih 50 000 000). I to uprkos izmenama projekta do kojih je dolazilo tokom radova.
Prema prvobitnom projektu, oblakoder je trebalo da bude neznatno viši od dotad najvišeg njujorškog vrha Krajsler Bildinga. Ali "kapa" koju je Raskob zahtevao, mada mu je narušavala estetski izgled (kasnije se potvrdilo da je potpuno neupotrebljiva za predviđene svrhe), prilično mu je povećala visinu. Verovatno je to bio razlog zbog kojeg je predsednik "Dženeral Motorsa" na njoj insistirao. Zahvaljujući dodatku, Empajer Stejt Bilding je preko četrdeset godina bio najviši oblakoder na svetu. Raskob je time podstakao nastanak legende o ovoj zgradi kao "osmom čudu sveta".
Na stranu price, ali Empajer Stejt Bilding ne predstavlja svetlo poglavlje u istoriji tehnike samo kao tehnološki i građevinski poduhvat, vec i po svojim dimenzijama.
Kao što smo videli, organizacija gradilišta bila je dovedena u pitanje, da ne kažemo gotovo nemoguća, zato što se plac nalazio na uglu. Ulica se nije smela zakrčiti, a veličina zgrade je predstavljala zaseban problem. Ako bi zidarski radovi kasnili samo jedan dan, desetine kamiona koji bi stigli iz fabrika i stovarišta ne bi imali gde da istovare materijal. Tada još nisu postojali prefabrikovani građevinski elementi. Ako je metalna struktura skeleta zgrade i mogla da kasni, zidarski i unutrašnji radovi nisu. Gradnju je zbog troškova trebalo završiti za dvadeset meseci. Osim toga, da bi sav građevinski materijal stizao tačno po redu i u određenom trenutku trebalo je napraviti plan kojeg bi se isporučioci strogo pridržavali.
Da se razumemo, to su tipični problemi svakog gradilišta, pogotovo tamo gde se podižu poslovne zgrade. Američki arhitekti i radnici bili su bez premca na tom polju. Trebalo je da se oprobaju u dotad neuobičajenoj stepenastoj gradnji. Bilo je predviđeno da se ugradi 60 000 tona čelika, što bi bilo dovoljno da se napravi dvostruki kolosek železničke pruge od Njujorka do Baltimora. Zatim, deset miliona komada opeke od koje bi se mogla sagraditi čitava stambena četvrt. Instalacije su bile još komplikovanije: 5600 telefonskih i telegrafskih kablova za potrebe 18 000 telefona, 73 lifta (više nego u bilo kojoj drugoj njujorškoj zgradi) i klima uredaja (smeštenih u podrumima, dva sprata iznad temelja) koji šest puta u satu mogu potpuno izmeniti vazduh u celoj zgradi; vodovodne cevi, električne instalacije i sanitarni čvorovi.
Uprkos svemu tome, citav oblakoder izgrađen je neverovatnom brzinom. Evo kako su tekli radovi: polovinom oktobra 1929. do temelja je srušen stari hotel "Valdorf Astorija"; februara 1930. raščišćeni su temelji hotela; kamen temeljac je postavljen 17. marta 1930;
7. aprila pobijeni su prvi čelicni stubovi glavnog dela zgrade; maja 1930. stiglo se do osmog sprata, polovinom juna do dvadesetog; polovinom jula do četrdesetog; polovinom avgusta do šezdesetog; polovinom novembra čelicna konstrukcija je bila završena, a spoljni zidovi gotovo potpuno podignuti; počinju završni radovi; 1. maja 1931. godine oblakoder je završen, godinu i dvadeset dana nakon pobijanja prvih stubova, sedam meseci pre predviđenog roka. I to sve iako se, kako se naglašava, radilo samo pet dana sedmično. Ushićuje nas i sama pomisao na to. Rekord koji je postavljen izgradnjom jednog sprata dnevno u leto 1930. godine, dugo neće biti nadmašen, bar kad je reč o oblakoderima. Ostvarenje ovog poduhvata omogućile su tri stvari: tehnologija izgradnje čeličnih konstrukcija koju su razradili američki arhitekti; besprekorna organizacija gradilišta i dopreme materijala i dotad još nepoznata tehnika podizanja materijala koju je primenila firma "Shreve, Lamb and Har-mon".
Prva je uslovila sledeće dve. Za razliku od Evrope i Južne Amerike gde je armirani beton klasičan materijal za podizanje modernih zgrada, u Sjedinjenim Državama se čitav kostur zgrade radi od čeličnih elemenata. Ti delovi već potpuno obrađeni stižu do gradilišta da bi ih tehničari, kako kažu, montirali "na suvo", dakle, veoma brzo i nezavisno od atmosferskih prilika (mraza, vlage). Osim toga, to se može obaviti u tačno predviđenim rokovima. Naravno, teškoća ove "slagalice" leži u tome što sve delove treba predvideti s matematičkom tačnošću još u fazi projektovanja i dopremiti na gradilište u tačno određenom trenutku. To je bila najveća zasluga firme šriv, Lemb i Harmon. Dva dana uoči završetka prethodnih radova, već uskladišten građevinski materijal tovario se na vozove i kamione i bez zastoja dopremao do 34. ulice. Kad bi materijal stigao, podizali su ga na potpuno nov način. Ne dizalicama sa spoljne strane zgrade, već kranovima postavljenim na samu čeličnu konstrukciju, koje su kako zgrada napreduje podizali na sledeći sprat.
Krajnji rezultat je, kao što danas možemo videti, shematski veoma jednostavan, ali u biti izuzetno složen. Deo ukopan u zemlju, dubok nekoliko spratova, sadrži temelje, veliku platformu u obliku kutije visine dva sprata, tehnička postrojenja (za klimatizaciju, liftove, rezervoare, itd.) i prvi "nastanjeni" nivo, takozvani concourse (veliki hol), takođe pod zemljom. Taj hol je nedavno preuređen za prodavnice i kancelarije (uglavnom za proizvodače elektronske opreme), pošto je čitavih 36 godina bio "avetinjski grad" (iako se još od samog početka pokazalo da je Empajer Stejt Bilding dobra investicija, tek je odskora iskorišćena cela raspoloživa površina).
Predvorje u prizemlju je najreprezentativniji deo zgrade. Visoko je kao tri normalna sprata i obloženo brižljivo odabranim skupocenim mermerom iz Italije, Francuske, Belgije i Nemačke. U jednom trenutku bilo je potrebno iskopati čitavu mermernu žilu da bi se pronašla željena boja i sastav. Tu su postavljeni veliki panoi na kojima je pored sedam svetskih čuda prikazano i osmo - Empajer Stejt Bilding.
Zdanje se posle nekoliko spratova naglo sužava, ograničavajuci se na središnji deo parcele: odatle počinje da se vrtoglavo diže u nebo, zaustavljajući se tek posle stotinak metara. Posle desetina potpuno istih spratova (bar po spoljnom izgledu) poslovnih prostorija, zgrada se ponovo sužava na 86. spratu gde se nalazi vidikovac. To je potpuno zastakljena prostorija na visini od 320 metara (1050 stopa) koja se zimi greje a leti rashlađuje i odatle se pruža izvanredan pogled na okolinu. Naravno, iako na vidikovcu postoje snek bar i svi mogući automati za hranu, bezalkoholna pića i cigarete, prodavnice suvenira, najveća atrakcija su veliki dogledi postavljeni na ogradi terase. Još lepši pogled pruža se s vidikovca na 102. spratu, najviše tačke (381 metar) do koje posetilac može da se popne. Ako je vedro, vidljivost dostiže 120 kilometara, dvostruko više nego sa donjeg vidikovca. Na ovoj visini duvaju vetrovi, a i same atmosferske prilike su čudne. Kad je nevreme često se može videti kako kiša i sneg "padaju" uvis, nošeni uzlaznim vazdušnim strujama. Kiša je ponekad crvenkaste boje. U trenucima naleta vetra ili uragana, pritisak na džinovsku površinu fasade je ogroman. Uprkos tome, merenja obavljena pomoću veoma osetljivog žiroskopa pokazala su da se zgrada ne pomera više od četvrtine palca od svoje vertikalne ose čak ni pod udarom najjačih vetrova. I ovog puta, rezultati koje su postigli graditelji nadmašili su njihove proračune. Stabilnost Empajer Stejt Bildinga je zaista poslovična:
28. jula 1945. jedan bombarder tipa B-25 vazduhoplovnih snaga Sjedinjenih Država udario je u zgradu na visini 79. sprata. Avion je bio potpuno uništen, a oblakoder neznatno oštećen. Nije samo stabilnost, već je i elastičnost ovog džina besprekorna. Stub pređviden za vezivanje cepelina (Raskobova "kapa"), koji nikad nije korišćen u tu svrhu, lako je pretvoren u jedan od najvećih telekomunikacionih centara na svetu: preko njega emituje program 9 TV stanica i 11 UKW radio-stanica.
Možda je ovo i najveći kompliment koji se može uputiti Empajer Stejt Bildingu: pedeset godina po završetku funkcionalniji je nego ikad. I još nešto. Predstavlja živ, neodvojiv deo grada i istorije arhitekture. Danas nije najviši oblakoder ni na svetu, ni u Njujorku. Primat su mu oduzeli Sirsov oblakoder u Čikagu i dve kule bliznakinje Svetskog trgovačkog centra u Njujorku koje su srušene u terorističkom napadu septembra 2001. Ali Empajer Stejt Bilding može da gleda s visine na ova tri skorojevića. On je simbol jednog grada, jednog vremena, jedne tehnike, ishodište jedne epopeje. A oni su, sve u svemu, samo kutije od metala i stakla.