Aspekti urbanizacije srpskog sela i krajolika
Apstrakt
Moderno srpsko selo, u obliku zgusnutog ili rasutog naselja, njegova arhitektura, konstruktivni materijali, prostorni raspored, funkcije, kao i načini eksploatacije tla, razlikuju se u izvesnoj meri u pojedinim delovima zemlje. Prirodni uslovi, vreme nastanka, tip farmi (ako još postoje), kao i socijalna struktura – svi ti činioci utiču na razvoj sela i izmenu krajolika. Sve promene u načinu obrade zemljišta i funkciji sela odrazile su se na razvoj područja izgradnje, koja su preinačavana i obnavljana tokom mnogo godina – ne uvek na dobrobit kulturne baštine. Dokazi urbanizacije koji se mogu videti u srpskom krajoliku (kao i u drugim evropskim zemljama), razmatraju se u ovom radu, uz potrebne ilustracije. U procesu neprekidnih promena, pažnju treba usmeriti na očuvanje identiteta mesta i oblika razvojnih dešavanja. Inicirani su i projekti fokusirani na razvoj i obnovu infrastrukture i očuvanje kulturne baštine. Svest o kulturnoj vrednosti srpskog sela i krajolika kao predmeta svojevrsne istorijske kolonizacije stvara se tokom dugogodišnje transformacije.
Ključne reči: razvoj sela i krajolika, restauracija i revitalizacija sela, kulturna baština, istorijska kolonizacija krajolika.
UVOD
Relativno je lako uočiti velike razlike među krajolicima u različitim srpskim regionima (na primer – banatskim, zlatiborskim, pčinjskim i ponišavskim). Prolazeći nevelikom, ali ne ni malom zemljom Srbijom, moguće je primetiti lepo obnovljene seoske kuće i raznovrsne domaćinske građevine još iz vremena turske ili austro-ugarske carevine, južno odnosno severno od Save i Dunava, sa slamnatim ili krovovima pokrivenim ćeramidom i u zemljanoj odnosno drvenoj konstrukciji. U isto vreme, a nasuprot ovome, moguće je zapaziti i još uvek znatan broj zapuštenih, oronulih seoskih građevina, u svim delovima zemlje, a naročito u onim manje razvijenim na sve četiri strane sveta.
Fotografije iz svih: razvijenih, manje razvijenih i još uvek nerazvijenih delova zemlje dokaz su da je proces transformacije srpskog sela i krajolika u ovom ili onom stepenu i meri otpočeo gotovo svuda. Ako je ikada i prekidan.
U toku višegodišnjeg uništavanja Jugoslavije, kao i sada kada je Srbija, mada ne sopstvenom voljom, verovatno srećno nezavisna, razlike između njenih severnih i južnih, zapadnih i istočnih područja ostaju primetne. One, dabome, niti mogu niti treba da nestanu.
Ali, to ne važi za razlike u stepenu očuvanja i unapređenja sela i krajolika kao takvog, kakvi god da su tipovi jednog i drugog u pitanju.
Putujući Srbijom, ma gde u njoj da se nađe, i ne mnogo pažljiv posmatrač ne može a da ne primeti veliki stres koji se u svakom delu njenog prostranstva oseća u vezi sa neprekidnom i sve ubrzanijom modernizacijom i obnovom zemlje, što ne dovodi baš uvek do rezultata kojima bismo svi mogli da se ponosimo, ne samo u smislu izražajnosti srpskog i inog kulturnog nasleđa kojim raspolažemo.
Dokazi urbanizacije srpskog sela i krajolika vidljivi su golim okom. Podignuti su i i dalje se grade: trgovački (šoping-molovi) i uslužni centri, javne građevine, male, srednje i velike kuće, ponekad čitavi stambeni kompleksi, slični i ponekad istovetni onim urbanim.
Kao i u ostalim evropskim zemljama, kolonizovanje seoskih područja odvijalo se pod uticajem činilaca kao što su: prirodno okruženje, istorijska pozadina, oblici socijalne i proizvodne organizacije i drugo.
Proces odabira načina naseljavanja u vezi je sa pričom o ljudskoj vrsti od samog njenog početka, kada smo još bili sasvim podređeni prirodi – našem životnom okruženju – sa svim njenim atributima.
Izbor mesta za naseljavanje zavisio je od prirodnog okruženja. Oblici i konstruktivni elementi stambenih nastambi i građevina na farmi bili su obavezno u vezi sa starim običajima, tradicijama i lokalnim mogućnostima. To se odnosilo i na crkve i ostale sakralne građevine, građene uvek od lokalnih materijala.
Sada su odnosi između čoveka i njegove naseobine izmenjeni u mnogo čemu, a po osnovu transformacija na mnogim poljima. Među razlozima su tehnička dostignuća i nesumnjiv napredak u toj sferi, kao i nove mogućnosti u vezi sa svima dostupnim konstruktivnim elementima i urbanizacijom koja se smatra složenim procesom preobražaja koji vodi ka razvoju i sve većem značaju gradova, a na račun ostalih vrsta naseobina za čoveka.
Srbija je zemlja sa dve autonomne pokrajine i 29 okruga. Prema enciklopedijskoj definiciji, selo je naselje sa ruralnom strukturom, sa agrarnom kolonizacijom, proizvodnom i socijalnom strukturom. Ranije je u njemu dominirala poljoprivreda. Ljudi su bili usredsređeni na farme i imali su mala poljska dobra uz kuću i okućnice sa nastambama i građevinama za skladištenje i podršku radu na farmi.
Sada je stanje na selu i u krajoliku na putu da se iz korena izmeni, posebno u smislu delatnosti seoskog stanovništva. Tipična individualna poljoprivreda još uvek se javlja u svom poznatom obliku. Ali, individualni poljoprivrednici već duže vreme, u većini, kultivaciju tla tretiraju kao sezonski posao, radeći simultano u gradu ili nekim drugim ne-poljoprivrednim sektorima.
Agrikultura kao takva obavlja se u Srbiji danas najčešće u obliku visoko specijalizovanih farmi - poljoprivrednih dobara na velikom broju hektara, što je jedna od zaostavština socijalizma. Ali, kada je reč o manjim individualnim imanjima, mnoge građevine u okviru takvih farmi, koje su izvorno služile poljoprivrednim aktivnostima kao takvim, prilagođene su sada strogo stambenim namenama.
Pojam “srpsko selo” ne može se definisati na eksplicitan način kao naselje gde većina stanovništva za život zarađuje kultivacijom biljaka i uzgojem životinja, jer stvari već odavno ne stoje baš sasvim tako.
Moderno srpsko selo, njegova arhitektura, konstruktivni materijali, prostorni raspored, funkcije, kao i način eksploatacije vrlo su različiti u pojedinim regionima zemlje. Prirodni uslovi, vreme sazrevanja, tip obavljanja poljoprivredne delatnosti (ako ona negde još uvek postoji), kao i socijalna struktura – svi ti činioci utiču na razvoj zemlje.
Sve promene u načinu obavljanja poljoprivredne delatnosti i funkcija sela odražavaju se u razvoju izgrađenih područja, koja su podizana i usklađivana tokom mnogo godina unazad – ne uvek u korist kulturnog nasleđa, a ruralna arhitektura i krajolik takođe su nacionalna baština.
Tipično srpsko selo (po enciklopedijskoj definiciji) sastoji se od stambenih građevina, domaćinskih zdanja i obradivog zemljišta. Raznovrsnost načina rasporeda građevina – jedna sučelice drugoj ili okrenute poljima odnosno putevima – stvaraju osoben prostorni obrazac svakog sela. Srpsko selo je pojedinačna ili grupna naseobina, koju karakterišu tradicionalni oblici i tipovi.
U prošlosti su se ljudi na selu izdržavali poljoprivredom. Socijalna struktura sastojala se od poljoprivrednika, onih koji tu borave i vlasnika malih radionica koji nisu posedovali sopstveno zemljište.
Kao rezultat urbanizacije zemlje, industrijalizacije i socio-ekonomskih promena, koje su se desile tokom poslednjih više od šezdeset godina, ruralna područja još su naseljena onima koji sami nisu farmeri.
Naime, broj stanovnika grada koji se odlučuju za svoju drugu, seosku kuću, i dalje se povećava. Ruralna struktura postaje tako sve sličnija urbanoj. Urbana civilizacija (kompletna tehnička infrastruktura, kompjuteri, Internet) dosegli su i u seoski krajolik.
Proces urbanizacije u srpskom krajoliku odigrava se u prostornom, arhitektonskom, konstruktivnom, ekonomskom i socijalnom smislu. Prostorni vodi ka projektovanju i arhitektonskim promenama, na primer – kreiranjem širokih urbanih zona u ruralnim područjima. Osnovna ekonomska promena je povećanje broja ne-farmera i onih koji su zaposleni van poljoprivrede, u gradovima i širom zemlje. Socijalni smisao sastoji se u sve većoj rasprostranjenosti urbanog načina življenja među stanovnicima sela.
Raznovrsni činioci – uključujući ekonomske, kulturne, etičke, funkcionalne, kao i socijalne i tehničke (uglavnom konstruktivne) mogućnosti – oblikovali su savremeni srpski krajolik.
ISTORIJSKI I GENETSKI OBLICI SRPSKOG KRAJOLIKA
Višestoletnji istorijski procesi doprineli su stvaranju najstarijih oblika srpskog krajolika. Zavisno od nivoa konglomeracije moguće je izdvojiti zgusnutu i raspršenu kolonizaciju.
Najstariji – i najčešći – oblik zgusnute kolonizacije je onaj po tipu kvadrata (trgova) i ulica, takozvani “ravničarski”. “Zaokruženi” oblik – multi-kvadratno selo sa domaćinskim parcelama pojedinačnih farmi, ustrojen je u obliku lepeze – najčešće uokolo kvadrata – i zatvara lepo skrojen, zatvoren prsten. Ovo je vrlo star tip slovenskog odbrambenog sela, u kojem je centralni kvadrat (trg) bio mesto gde su tokom noći čuvana goveda (upravo na ovaj način nekada davno stari Zapadni Sloveni zasnovali su prvo selo od kojeg je vremenom nastao danas glavni nemački grad, Berlin, sa centralnim kvadratom na mestu današnjeg trga pred ulazom u Šinkelov Stari muzej).
Tip sela “sa više puteva”, postavljenih na svojevrsnom “skeletu” načinjenom od izvesnog broja puteva sa nepravilnim smerovima, prilično je uobičajen. Takva sela nastala su uglavnom u krajevima bez ili sa malo šuma, i njihove glavne funkcije bile su trgovačke. To je ujedno jedan od najstarijih tipova u celoj Evropi, koji se javlja u čitavom pojasu plodnog tla od Francuske, preko Nemačke i Italije, sve do Poljske, Ukrajine i Rusije, odnosno Srbije i Bugarske.
Tip sela “sa jednim putem” sa zgusnutom izgradnjom na obema stranama puta, izrazito povezan sa fiziografskim činiocima, takođe je vredan pomena.
Linearne naseobine najčešće su smeštane uzduž reke ili u rečnoj dolini. U takvim slučajevima dvorišta su ustrojena u pravoj liniji, jedno pokraj drugog. Pristupni putevi počinju na ulasku u parcelu i vode ka domaćinskim zgradama i ka poljima. Gustina izgrađenih područja u srpskom krajoliku različita je u raznim regionima. Vrlo velika gustina tipična je za sela u područjima južno od Save i Dunava, a između Drine i Morave. To za razliku od područja severno od Save i Dunava, u Vojvodini, gde je gustina izgrađenosti krajolika relativno niska. Domaćinska dvorišta i građevine takođe se razlikuju. Moguće je razlikovati razne oblike seoskih izgrađenih područja, veličine sela i njihov karakter, pozicije građevina jedne prema drugoj, podele funkcija među građevinama, broj spratova i broj pojedinačnih građevina u okviru jednog domaćinskog dvorišta, konstruktivne elemente itd.
Najčeći tipovi domaćinskih dvorišta su: “dvostrano”, “trostrano” i “četvorostrano”, već prema broju strana na kojima su podignute pojedine građevine. U slučaju domaćinskog dvorišta sa većim brojem građevina, one su međusobno razvrstane prema svojim funkcijama. Moguće je zapaziti značajne arhitektonske razlike u okviru istog tipa domaćinskog dvorišta u različitim delovima zemlje.
Vrsta konstruktivnog materijala, koji je korišćen u srpskom krajoliku, posebno je vredna pažnje. Vrlo je rasprostranjeno zidanje kuća za stanovanje, kao i domaćinskih građevina i seoskih crkava u bondruk-sistemu (drvena konstrukcija ispunjena čerpićem ili opekom). Crvena cigla i keramika, načinjene u lokalnim radionicama, bile su takođe vrlo uobičajene. Taj tip domaćinskog dvorišta i ustrojstva celine, kao i konstruktivni materijali, bili su tipični naročito za neke delove zemlje južno od Save i Dunava.
Sada se takvi objekti podvrgavaju restauraciji, renoviranju ili preuređenju, u modernim, vrlo pristupačnim materijalima (kao što su nove keramičke ili kamene ploče, prozorski i okviri za vrata od drveta ili PVC).
Neke od ovde predstavljenih građevina starije su od jednog veka. Podvrgnute su modernizovanju i funkcionalnim promenama (izvorno domaćinski deo farme pretvoren u deo za stanovanje, neuređeni tavan prilagođen stanovanju, prirodno dodatno osvetljenje za pojedine prostorije, potpuna zamena prozora i vrata, kao i krovopokrivača, modernizovanje arhitektonskih detalja, dodavanje terasa stambenom delu na spratu, a što se često ustvari ne uklapa u celinu arhitektonskog koncepta).
Raspršena kolonizacija, tjs. naseljavanje, rasprostranjena je naročito u Šumadiji i još nekim predelima južno od Save i Dunava, po principu “jedno selo – jedna kuća”. Moguće je izdvojiti dva njena tipa: osamljene farme jako udaljene jedna od druge i raspršena sela porodičnog tipa.
Svojevrsne jednoporodične naseobine, koje se sastoje od jednog domaćinskog dvorišta sa nekoliko građevina, javljaju se sporadično u mnogim delovima Srbije.
Najčešći tip srpskog sela, slično kao i u ostatku Evrope, jeste onaj mešani. Nekoliko zasebnih naseobina, ustrojenih po relativno razbarušenom obrascu jedno u odnosu na drugo, takođe se naziva “selom” i ima crkvu, školu, mesni ured itd. Ponegde se nailazi na tzv. “zatvorena sela”, kao i na razne druge uređene i neuređene oblike sela.
Svojevrsne jednoporodične naseobine, koje se sastoje od jednog domaćinskog dvorišta sa nekoliko građevina, javljaju se sporadično u mnogim delovima Srbije.
Najčešći tip srpskog sela, slično kao i u ostatku Evrope, jeste onaj mešani. Nekoliko zasebnih naseobina, ustrojenih po relativno razbarušenom obrascu jedno u odnosu na drugo, takođe se naziva “selom” i ima crkvu, školu, mesni ured itd. Ponegde se nailazi na tzv. “zatvorena sela”, kao i na razne druge uređene i neuređene oblike sela.
MASOVNA MIGRACIJA IZ SELA U GRADOVE
Posle Drugog svetskog rata gradovi su ušli u razdoblje ubrzanog razvoja. Izvestan ekonomski “bum” podstakao je i povećanje brojnosti populacije. Seoska područja simultano su počela da gube na svojoj privlačnosti. Seljani su masovno napuštali svoje domove u potrazi za poslom u gradovima i seoske zajednice su slabile.
Tako su mnoga srpska sela ostala najpre sa sve starijim i starijim stanovništvom, a na posletku i bez stanovnika. Ali, takva situacija u poslednje vreme polako počinje da se menja. U nekim ruralnim područjima broj stanovnika se povećava. Razlozi su različiti.
Mada je stanovništvo Srbije – u osnovi iz ekonomskih razloga – još uvek izloženo urbanizaciji, primetan je i njegov povratak selu, posebno u nekoliko poslednjih godina, od kako se zemlja ponovo ubrzanije razvija, usled napuštanja socijalističke zablude (koja je jako koštala naročito selo i seljane, svuda u središtu i na istoku Evrope) i njenog konačnog otvaranja prema svetu oko nas. Mnogi grade svoje druge domove – isključivo u stambene svrhe – ili kupuju napuštene farme i privode ih stambenoj ili i stambenoj i nekoj servisnoj nameni.
Ekonomska kriza, koja je potrajala dvadesetak godina i koja tek sada prolazi, prouzrokovala je neprekidno razaranje napuštenih građevina i infrastrukture. Sada je pred svima nama, a naročito pred stanovnicima srpskih sela, izazov restauracije srpskog sela i krajolika.
I u Srbiji je sve prisutniji trend “povratka korenima”, odavno prisutan u zemljama Evropske Unije. Življenje u malim naseobinama i u bliskom odnosu među ljudima sve više se promoviše. Premoreni zaposlenici (radni ljudi) počinju da se vraćaju u svoja rodna mesta.
KORISNE PROMENE U RURALNOJ DEMOGRAFIJI
U savremenoj Srbiji migracija iz sela ka gradovima sve je manja. Sve češće se stvari odvijaju upravo obrnuto, i to će izvesno sve više biti tako. Ruralna demografija menja se iz godine u godinu. Treba očekivati da će broj stanovnika sela postajati sve veći i veći, kako zemlja bude ulazila u razdoblje napretka koje, nadamo se neopozivo, dolazi.
Ljudi koji rade u gradu smeštaju se i grade kuće na selu, da bi ih koristili celu godinu ili bar tokom jednog dela godine. Ali, u seoskim područjima još uvek postoje ekonomski i socijalni problemi.
I dalje je moguće zapaziti značajno umanjenje statusa poljoprivrednih delatnosti, kao i žestoko takmičenje među ne-poljoprivrednim uslugama, nasuprot tome.
Moguće je očekivati nemali broj projekata kojima bi Evropska Unija podržala obnovu srpskog sela i krajolika. Oni bi bili usredsređeni na obnove u stambenoj i infrastrukturnoj sferi, na zaštitu graditeljskog nasleđa i razvoj turizma (tzv. agro-turizam).
Cilj takvih projekata je i ograničavanje nepoželjnih intervencija u lokalnom krajoliku i njegova zaštita. Svojevrsna sela-muzeji već odavno postoje i u Srbiji – na primer Muzej Staro selo u Sirogojnu po projektu arhitekte Ranka Findrika – i postala su turistička atrakcija.
Od početka poslednje decenije dvadesetog veka primetno je vrlo sporo povećavanje gustine stanovništva, naročito u zapadnijim delovima centralne Srbije. Prilično je upadljiva i promena načina življenja na selu. Za sve veći broj ljudi u Srbiji, selo i seoski krajolik je savršeno mesto ne samo za odmor, nego i za življenje. Rastojanje između seoske kuće i radnog mesta nije više tako nepremostivo kao što je to bivalo ranije, sve zahvaljujući vrlo modernim ili bar sve modernijim putevima, razvoju motorizacije, novim medijima masovne komunikacije, mobilnoj telefoniji, Internetu i sličnom. Prednosti urbanog življenja nisu više tako brojne, a vrednosti življenja na selu sve su veće.
Mišljenja stanovnika Srbije o problemima srpskog sela i krajolika su vrlo raznovrsna. Postoje ljudi koji same sebe ne mogu da zamisle da žive van grada. Ali, na drugoj strani, mnogi kažu da za njih seoska područja poseduju stvarno magnetsku snagu, obezbeđujući tišinu i izolaciju od ulične vreve.
VIKENDICE KAO DRUGE KUĆE - DRUGI STANOVI NA SELU
U Srbiji, kao i u mnogim drugim evropskim i vanevropskim zemljama, mnogo ljudi živi istovremeno na više mesta – iz razloga rada i, ponekad, rekreacije. Stanovnici Srbije i dan-danas još uvek grade tzv. „vikendice“ na selu, i to po standardima jednakim onima u gradu. Svaka takva odluka lakše se donosi zahvaljujući mogućnosti da se na selu jeftinije dolazi do građevinskog zemljišta, kao i činjenici da se dužina radnog vremena u međuvremenu prilično smanjila, a uz povećanje broja slobodnih dana za zaposlene.
Ujedno, došlo je do razvojnih skokova i u sferi mehanizacije, do mogućnosti da se smanji broj zaposlenih na radnom mestu, kao i do dešavanja u sferi ekonomije koja nisu u direktnoj vezi sa mestom na kojem se izvestan rad neposredno obavlja, što je sve skupa dovelo do promena u uslovima za život i rad dobrog dela stanovništva.
Broj srpskih sela strogo rezidencijalnog karaktera postajaće, izvesno, sve veći i veći. Razlog su upravo “drugi domovi” koji se i dalje podižu, kao i obnove starih – za rekreaciju bolje stojećih ljudi (praznici i vikendi). Broj takvih kuća raste iz godine u godinu i takav trend će se izvesno nastaviti.
Ljudi sa visokim primanjima i dugim radnim iskustvom posebno su zainteresovani za život na selu, kao i drugde u Evropi i razvijenijim delovima sveta. Oni uglavnom naglašavaju prednosti neposredne okoline, kvalitet životne sredine, lepotu, krajolik vrlo blizak prirodi, tišinu, mir i različite mogućnosti odmora, u poređenju sa gradskim.
Ozbiljan problem srpskog sela i krajolika (istovetan onome u ostatku Evrope) jeste starenje njihove populacije. Udeo starih ljudi u ukupnom broju stanovnika se povećava, zahvaljujući između ostalog i povratku penzionisanih u sela i krajeve iz kojih su potekli – a poželjna bi bila pre svega imigracija mladih, aktivnih ljudi.
Broj srpskih sela strogo rezidencijalnog karaktera postajaće, izvesno, sve veći i veći. Razlog su upravo “drugi domovi” koji se i dalje podižu, kao i obnove starih – za rekreaciju bolje stojećih ljudi (praznici i vikendi). Broj takvih kuća raste iz godine u godinu i takav trend će se izvesno nastaviti.
Ljudi sa visokim primanjima i dugim radnim iskustvom posebno su zainteresovani za život na selu, kao i drugde u Evropi i razvijenijim delovima sveta. Oni uglavnom naglašavaju prednosti neposredne okoline, kvalitet životne sredine, lepotu, krajolik vrlo blizak prirodi, tišinu, mir i različite mogućnosti odmora, u poređenju sa gradskim.
Ozbiljan problem srpskog sela i krajolika (istovetan onome u ostatku Evrope) jeste starenje njihove populacije. Udeo starih ljudi u ukupnom broju stanovnika se povećava, zahvaljujući između ostalog i povratku penzionisanih u sela i krajeve iz kojih su potekli – a poželjna bi bila pre svega imigracija mladih, aktivnih ljudi.
Prenaseljenost gradova i visoke cene stanova takođe su razlog migracije ka selima. Razlike između severnih i zapadnih delova zemlje, na jednoj strani, i južnih i istočnih, na drugoj, relativno su značajne. Rezultat pomenute migracije jeste promena funkcije seoskog krajolika i njegov opšti izgled (re-urbanizacija). To je ujedno osnovni razlog povećanja broja tipičnih sve zatvorenijih farmi.
EKOLOŠKE I BIODINAMIČKE FARME
U bliskoj budućnosti, naročito u poljoprivrednim selima, glavni naglasak trebalo bi staviti na razvoj ekoloških i biodinamičkih farmi. Moderna srpska agrikultura još uvek se ne može opisati kao visoko efikasna, mada uglavnom uspeva da obezbedi samodovoljnost u proizvodnji za celu naciju, i to tako da ni izvoz njenih proizvoda nije nimalo zanemariv. Obradivo zemljište pokriva veliki deo ukupne površine zemlje.
Osnovne poljoprivredne kulture su: pšenica, kukuruz, šećerna repa, suncokret, krompir i pasulj, čija je proizvodnja u Srbiji među najuspešnijima u Evropi. Veliki je broj vinograda u gotovo svim delovima zemlje, izuzev u planinama zapadne i jugozapadne Srbije, kao i voćnjaka (jabuke, šljive i drugo). Jak naglasak stavlja se i na razvoj stočarstva (svinje, goveda, živina, ovce i konji).
Posle privatizacije, koja još uvek nije sasvim dovršena, u Srbiji i dalje postoje mnoge farme veće od 50 hektara, a u vlasništvu države ili pojedinih državnih preduzeća i kombinata. Porodične farme manje od 10 hektara, čije postojanje socijalistički sistem nije ni dovodio u pitanje, i dalje postoje, mada ponegde sa novim vlasničkim odnosima. Privatne farme veće od 50 hektara sada postoje i u Srbiji, ali se za njih ne može reći da su porodične, imajući u vidu da se u takvim slučajevima ne radi o zemljištu na kojem farmerska porodica na licu mesta sama za sebe obavlja sve poljoprivredene delatnosti.
Može se primetiti da je broj domaćinskih građevina na farmama koje su transformisane u stambene jedinice značajno porastao. Sve veći je broj mladih ljudi koji su zainteresovani za kupovinu starih građevina da bi ih renovirali, ali se mogu videti i novoizgrađene kuće – najčešće ne preterano visoke, sa velikim vrtovima i baštama, modernog izgleda i sa punim komforom – nimalo drugačije od sasvim savremenih gradskih rezidencija.
SUMRAK TRADICIONALNIH SEOSKIH PROFESIJA
Većina savremenih seljana u Srbiji nisu zaposleni u agrikulturi, nego u drugim sektorima, uglavnom u susednim varošima i velikim gradovima. Profesije poput: kovača, mlinara, tesara, pa i klasičnog zemljoradnika, kao i mnoge druge, imaju u srpskom selu sve manji broj pripadnika. I u seoskom krajoliku sve je više novih radionica pored puteva, servisa kao što su benzinske pumpe i vulkanizerske radnje.
Seoski krajolik obično karakterizuju osobene socijalne veze (na primer, komšijske), stroge strukture i norme (običaji, folklor, praznici itd.), kao i ruralna arhitektura, odeća, hrana i drugo. Sa početkom industrijalizacije grupe ljudi, inače ne-aktivnih u agrikulturi, prihvatile su se rada na selu kao načina da zarade novac. Mnogo stalnih radnih mesta stvoreno je zahvaljujući smeštaju malih firmi u seoskim krajevima. Farme koje se održavaju samo zahvaljujući poljoprivredi već odavno su retkost. Selo i seoski krajolik postaju tako već duže vreme mesta za življenje uglavnom onih koji nisu farmeri.
Tokom višegodišnjih transformacija stvorena je i i dalje se uobličava svest o kulturnoj vrednosti sela i seoskog krajolika, kao istorijskog oblika naseljavanja jednog prostora. Većina onih koji u tome učestvuju pokušava – kao da je u pitanju deo izvesnog “programa obnove sela i seoskog krajolika”, kojeg država ustvari još nema ali bi morala što pre da ga pripremi – da zaštiti kulturna dobra od degradacije i čak propadanja. Trag kulturnog i nacionalnog nasleđa postoji, dabome, i u ruralnoj arhitekturi.
Posebno su vredna zaštite sela koja imaju višestoletnju istoriju, kakvih u Srbiji uopšte nije malo, na svim njenim stranama.
ZAKLJUČCI
Generalno, stanje srpskog sela i krajolika ne može se smatrati za dovoljno dobro. Srpsko selo jeste, i pored svega što ga je snašlo i što ga i dalje snalazi, još uvek dinamično i moderno, mada njegova puna infrastruktura u mnogim primerima i dalje nedostaje.
Putevi su sve bolji, kao i autoputevi, kojih će vremenom biti sve više. Isto vredi i za transport, komunikacije svih vrsta i punu tehničku infrastrukturu. Može se pretpostaviti da neće proći mnogo vremena da i seljani uživaju u blagodetima svih neophodnih usluga, koje su inače redovno dostupne stanovnicima srpskih gradova.
Srpski krajolik i dalje je u velikoj meri “urban”. Osnovni razlozi sve veće popularnosti ruralnih područja su: tišina, spokoj, dodir sa prirodom, manja ugroženost nasiljem i lak pristup svemu što grad može da ponudi. Njih treba podsticati i dalje, i sve više. Promene u srpskom krajoliku, koje se mogu smatrati za posledicu urbanizacije, ustvari su tipični atributi moderniteta. U sadašnjem trenutku uticaj varoši i gradova na seoski krajolik i životni stil seljana i dalje raste. Možda su i u tome uskoro moguće promene.
SLIKE
Sl. 1. Divčibare, zapadna Srbija. Prekrasan srpski krajolik i skijalište u sve bržem razvoju (Izvor: Prof. Dr. Ružica Bogdanović, Saobraćajni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2007).
Sl. 2. Planina Maljen, zapadna Srbija. Privlačno okruženje sa modernim stambenim i domaćinskim građevinama postavljenim uzduž puteva, na gradski način (Izvor: www.valjevo.org.yu).
Sl. 3. Krajolik na Zlatiboru, zapadna Srbija. Lepota potpunog prirodnog sklada (Izvor: autor, 2007).
Sl. 4. Zlatibor, zapadna Srbija. Nove seoske kuće za iznajmljivanje turistima u svom skoro gradskom okruženju, a na planinskoj visoravni (Izvor: autor, 2007).
Sl. 5. Zlatibor, zapadna Srbija.Privatni apartmani za iznajmljivanje turistima, u vili sličnoj mnogim koje su novijih godina podignute u gradovima (Izvor: autor, 2007).
Sl. 6. Zlatibor, zapadna Srbija. Privatni apartmani za iznajmljivanje turistima, neposredno uz skijalište, građeni po uzoru na tradicionalnu arhitekturu (Izvor: autor, 2007).
Sl. 7. Zlatibor, zapadna Srbija. Privatni apartmani za iznajmljivanje turistima, hotelskog tipa, slični mnogim građevinama u gradovima ne samo planinskog dela zemlje. (Izvor: autor, 2007)
Sl. 8. Zlatibor, zapadna Srbija. Unutrašnjost jednog privatnog apartmana namenjenog iznajmljivanju turistima, opremljenog prema najsavremenijim zahtevima komfornog stanovanja (Izvor: autor, 2007).
Sl. 9. Zlatibor, zapadna Srbija. Unutrašnjost jednog privatnog restorana tradicionalne hrane, opremljenog prema najsavremenijim zahtevima ugostiteljstva (Izvor: autor, 2007).
Sl. 10. Planina Kosmaj, selo Babe, centralna Srbija. Na domak višemilionske metropole, za odmor i srca i duše, da se i dalje upotpunjava i uređuje (Izvor: Prof. Dr. Ružica Bogdanović, Saobraćajni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2007).
Sl. 11. Selo Mokra Gora u podnožju i selo-grad Mećavnik na brdu desno, sa pravoslavnom crkvom u osovini glavne ulice i ostalim građevinama uz nju, zapadna Srbija. Odličan primer kako se jedno lično nadahnuće ovaploćuje na opštu korist svih, u srpskom krajoliku (Izvor: Mirjana Zelenković, Toronto, Kanada).
Sl. 12. Mokra Gora, selo-grad Mećavnik, zapadna Srbija. Zamisao i ostvarenje velikog srpskog filmskog reditelja Emira Nemanje Kusturice, koje se i dalje srećno dograđuje (Izvor: Mirjana Zelenković, Toronto, Kanada).
Sl. 13. Krajolik sa raspršenim selom u blizini Nove Varoši, jugozapadna Srbija. Lepota od koje svima staje dah. (Izvor: Three unique days in Nova Varoš. USAID, 2007).
Sl. 14. Kraj oko Nove Varoši, jugozapadna Srbija. Stari zanatlija. Odustajati nije lako, pogotovo ako oni kojima je to dužnost odluče da pomognu da se stari zanati nastave (Izvor: Three unique days in Nova Varoš. USAID, 2007).
Sl. 15. Kraj oko Nove Varoši, jugozapadna Srbija. Gotovo napušteno seosko domaćinstvo i dve manastirske pravoslavne crkve u miru i tišini srpskog krajolika (Izvor: Three unique days in Nova Varoš. USAID, 2007).
Sl. 16. Selo Ostružnica u blizini Beograda, centralna Srbija. Nadomak metropole, uz reku Savu i sada već dva autoputa, sa kućama i imanjima koja kao da nisu na selu nego baš u gradu (Izvor: autor, 2006)
Sl. 17. Selo Grabovica u blizini Gornjeg Milanovca, centralna Srbija. Seosko domaćinstvo “Vila Melodija”, vlasništvo Živanke i Ivana Ivanovića. Seoski turizam u Srbiji na dobrom je putu, i treba ga samo još bolje podržati (Izvor: Politikine Zelene Strane, 71, 19.6.2007).
Sl. 18. Selo, jugozapadna Srbija. Seosko domaćinstvo kao osnovna jedinica svakog sistema podrške održivom razvoju srpskog sela i krajolika (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 19. Splav na ušću Save u Dunav, usred Beograda, centralna Srbija. Ugostiteljski mamac, primer kojim bi mogli da se posluže i mnogi kojima je srpski krajolik u srcu i duši, naročito ako su im blizu ne samo ove dve velike reke (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 20. Rajačke Pimnice u blizini Negotina, istočna Srbija. 300 ovakvih građevina smeštenih van sela a nadomak vinograda podignute su samo zato da bi se u njima živelo dok traju radovi u vinogradima. Primer kakav ne postoji nigde drugo na Balkanu, ali nedovoljno poznat i posećen (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 21. Selo Tiganjica kod Carske Bare, Zrenjanin, Banat, severna Srbija – Vojvodina. Gotovo napušteno seosko domaćinstvo koje kao da je ispalo sa slike nekog od najčuvenijih srpskih slikara realista, a prosto vapi da mu se vrati njegov pun život, makar i nešto drugačiji nego što je izvorno bio (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 22. Salaš 84 u blizini Novog Sada u Bačkoj, severna Srbija – Vojvodina. Savršeno mesto za odmor ne samo poslovnih ljudi, vrlo blizu evropskog Koridora 10. Stari vojvođanski salaš preuređen u vrlo mali hotel vrlo visoke kategorije, sve u najboljoj domaćinskoj atmosferi toliko karakterističnoj za ovaj deo zemlje (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 23. Stara vetrenjača u blizini Sombora na severozapadu Bačke, severna Srbija – Vojvodina. Još jedno u nizu prekrasnih mesta u našoj lepoj zemlji, za sve one koji cene život, a vole i sebe i ceo svet oko sebe (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 24. Krajolik u blizini Knića, centralna Srbija – Šumadija. Planinski venci, plodne ravnice, jezero, brežuljci pod voćnjacima, srpska ustanička prošlost i gostoljubivi domaćini, sve na jednom mestu čeka još više posetilaca i gostiju (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 25. Kuća Vuka Stefanovića Karadžića u selu Tršiću kod Loznice, zapadna Srbija. Jedan od prvih primera valjane obnove ruralne arhitektonske i urbanističke baštine u Srbiji i Jugoslaviji u proteklom veku (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 26. Selo Sopotnica, nedaleko od železničke pruge od Beograda ka Jadranu, zapadna Srbija. Dvadesetak kuća razbacanih po planinskim obroncima, magle i vidici, sve bez kraja (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 27. Krajolik sa Vlasinskim jezerom, jugoistočna Srbija. Ledeno hladna planinska voda zadržana ljudskom rukom među planinama, u jezeru kraljevski plave boje na čijim obalama do danas turizam još nije uhvatio snažnijeg korena, a treba da ne bude tako (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 28. Krajolik na Staroj planini, istočna Srbija. Sličan mnogima od američkih Stenovitih do ruskih Bajkalskih planina, a tako neponovljivo naš. Buduće skijalište najvišeg ranga (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 29. Planina Tara, zapadna Srbija. Ekskluzivni apartmani “Zeleni čardaci”, smešteni usred četinarske šume, građeni isključivo od drvete i potpuno uklopljeni u prirodno okruženje, a sa punim komforom za svoje goste (Izvor: This way Srbija – Turistički i kulturno-istorijski vodič kroz Srbiju. Beograd, 2006).
Sl. 30. Hotel Srbija – Brka, Srebrno jezero u blizini Velikog Gradišta, istočna Srbija. Hotel u privatnom vlasništvu kao još uvek jedini odličan znak turističkog preporoda nedovoljno razvijenog kraja u kojem se nalazi (Izvor: www.srbija/brka.co.yu).
Sl. 31. Surčin nadomak Beograda, centralna Srbija. Ulica u selu koje ubrzano postaje deo metropole, ali sada već na prilično nov način: gotovo ne gubeći sopstvene, ruralne prednosti (Izvor: autor, 2006).
Sl. 32. Surčin nadomak Beograda, centralna Srbija. Jedna od kuća, nimalo drugačija od neke u nekom “gradskijem” delu metropole, recimo na Voždovcu (Izvor: autor, 2006).
Sl. 33. Surčin nadomak Beograda, centralna Srbija. Unutrašnjost jedne kuće, nimalo manje komforna od najsavremenije u ma kom gradu (Izvor: autor, 2006).
LITERATURA
Beyerlin U., 1997. Dezentrale grenzüberschreitente Zussamenarbeit als internationales Rechtsphenomen, “Archiv des Völkerrechts”, t. 27, z. 3.
Dorfenentwicklung. Das Luftbild als Planungshilfe, 1984. Ministerium für Ernährung, Landwirtschaft, Umwelt und Forsten Baden-Württemberg.
Findrik R., 1994. Narodno neimarstvo – Stanovanje, Sirogojno.
Findrik R., 1998. Dinarska brvnara, Sirogojno.
Findrik R., 1999. Vajati – Znamenje mladosti, Sirogojno.
Fürst D., Ritter E. H., 1993. Landesentwicklungsplanung und Regionalplanung. Ein verwaltungswissenschaftlicher Grundriss, Düsseldorf.
Goppel K., 1991. Raumordnung und Recht, “Raumforschung und Raumordnung”, nr 2-3, Berlin.
Haindl E., Landzettel W., 1991. Heimat – ein Ort irgendwo?. Mensch. Dorf. Landschaft.,
Hübler K. H., Kaether J., 1999. Nachhaltige Raum- und Regisnalentwicklung – wo Bleibt sie? Befunde, Perspektiven und Vorschläge, Wissenschaft und Forschung, Berlin.
Malchus V. Frh., 1991. Perspektiven für die Regionen an den EG-Binnengrenzen, Raumforschung und Raumordnung, Berlin.
Materialien zur Ländlichen Neuordnung – Heft 28. Bayerisches Staatsministerium für Ernährung, Landwirtschaft und Forsten, München.
“New Europe Shaping”, 2000. Strategic Targets for 200-2005 – European Commission information for European Parliament, UE Council, Economical and Social Committee and Committee of the Regions.
Dobar dan!! Vidim da svi pisu na vasem sajtu pa...
Ne bi se slozio sa prvim komentarom. Sasvim ko...
Ja radim u njemu i sasvim je pristojan za taj n...