Milošev otac u svom rodnom selu, na očevini, podigao je kuću. Nije završio, samo ukrovio. Kuća velika, krovovi na dve vode i to na sve četiri strane, “alpski stil” sto posto. U sred Morave u blizini Čačka. U istom mestu je rodna kuća pesnika pokojnog Duška Radovića koja je stavljena pod zaštitu kao spomenik kulture. Ne zbog pesnika već zbog svojih arhitektonskih vrednosti. Zaista jedan izuzetan primerak naše kuće iz prošlog veka. Znači bilo je tu u komšiluku uzora kako treba raditi i graditi, ali naša posla.
E, tako ukrovljenu Miloš odluči da je izmeni ne samo red i raspored već i lik i oblik. I nađe mene. Šta mi bi da se prihvatim tog posla, grdnih sam se muka namučio. Trebalo je o sto stvari misliti i o sto sitnica voditi računa; onde rušiti, onde zidati, pa podzidati i dozidati, onde poturiti pa doturiti, bez kraja i konca. Majstorima je bilo mnogo teže, svaki čas smo se sastajali: te ovo može, te ovako ne može i na kraju kao što se vidi iz celog tog čuda ispade ovaj objekat a Miloš i glavni majstor se okumiše.
Šta ćete lepše!