Aldo Rossi

Rodjen je 3.5.1931.g u Milanu, Italija, a umro je 4.9.1997. takodje u Milanu. Godine 1990. dobio je Pritzcker nagradu za arhitektonsko delo.

Sta su kriticari rekli o njemu

Dostigao je razlicitost kao teoreticar, autor umetnik, profesor i kao arhitekt, i u Italiji i na medjunarodnom polju delovanja. Cesto ga porede sa Korbizjeom jer su obojica arhitekte slikari. Dok drugi kazu da je to pesnicka priroda kojoj se igrom slucaja i sudbine desilo da postane arhitekt. Ja dodajem da su arhitektura i poezija tesno vezane tako da je arhitekt nuzno i pesnik!

Nesto kao biografija autora sa licnim konceptom i izjavama...

Rosi je rodjen u Milanu, gde je njegov otac imao porodicnu manufakturu bicikala, taj biznis osnovao je jos njegov deda. Za vreme 2 svetskog rata pocao je studije na Skoli Somashi oceva na jezeru Komo, a potom u Collegio Alessandro Vatas u Lekou. Kratko po zavrsetku rata usao je u Politehnicku akademiju Milana prihvatajuci postepeno arhitektonske vestine sve od 1959.g.

Mada su njegove rane aspiracije bile da bude iskljucivo i postepeno u arhitekturi pokazao je jak interes za dramu. U stvari, rekao je to u jednom intervjuu: "U svoj mojoj arhitekturi, ja sam u stvari, iskreno, uvek bio fasciniran teatrom."

Za venecijanski Bijenale 1979.g. projektovao je Teatro del Mondo, plovece pozoriste, koje je izgradjeno pod delovanjem pozorisnih i arhitektonskih udruzenja. Imalo je 250 sedista oko centralne pozornice. Rosi je i licno opisao svoj projekat na lokaciji: "To je mesto gde arhitektura prestaje, a pocinje svet imaginacije".

Kasnije je zavrsio glavnu zagradu u Djenovi, Carlo Felice Theatre, koja je Nacionalna kuca Opere. U Kanadi prvi Rosijev projekat je zapadna hemisfera koja je zavrsena 1987. godine, kada je Toronto Lighthouse pozoriste izgradjeno na setalistu pored jezera Ontario.

U svojoj knjizi Naucna autobiografija opisao je saobracajni udes iz 1971. g. kao kljucnu tacku njegovog zivota koja ga je inspirisala za groblje u Modeni. To je bilo kada se oporavljao u bolnici razmisljajuci o projektima kao o velikim stvarima u zivotu i grobljima kao o gradovima mrtvih. Tako da je njegov projekat za groblje San Cataldo dobio prvu nagradu na konkursu 1971.g i kasnije je realizovan.

U tom periodu je izgradjen njegov kompleks stambenih kuca u okolini Milana, poznatiji kao Gallaratese. Tako su 2 kuce odvojene uskom prazninom u neobicnom projektnom zadatku. Povodom toga je rekao: "Verujem da sam znacajan i to ce mi dopustiti da se ponavljam".

Izgradio je brojne objekte za stambena naselja, od individualnih domova do apartmanskih naselja i hotela. Posebno Pines Houses u Poconu, Pensilvanija, SAD. Takodje u Galvestonu, drzava Teksas, monumentalna arkada za grad je kompletno izvedena.

U Coral Gablesu, na Floridi dobio je zadatak od Univerziteta da dizajnira sam Skolu arhitekture.

Drugi projekti kuca ukljucuju stambene zgrade u Berlin Tiergartenu kao i juzni Friedrich stadt. Postoje i razni projekti u nekoliko varijanti stambenih naselja u Italiji. U projektu Palazzo Hotela i restoranskog naselja u Fukuoka, Japan postoji jos uvek produzenje za njegovu soluciju stambenih zona, kompletirane 1988. godine. To su Palata regionale u Perudji, kapela u Giussano-u,gradska vecnica za Borgoricco, Centro Torri, trzni centar u Parmi i u Torinu kuca Aurora, poslovno sediste za kompanije Valentino, Ungaro, Armani.

Takodje bio je pozvan da ucestvuje na Canary Wharf Offices u Londonu, umetnickoj galeriji u Japanu, stambenim cetvrtima u Hagu, adaptaciji manastira u Sevilji, sportskim objektima i tako dalje.

Ranko Radovic u svojoj knjizi "Tekstovi arhitekata" o Rosiju kaze: "Jedna od posebnih figura sadasnjeg graditerljskog trenutka je Rossi, krase ga povezivanje teorije i prakse, koriscenje osnovnih primarnih geometrija i oblika koji proizilaze, asketizam forme i sredstava,uz silna uproscavanja, odbijanje svake kompleksnosti i ogromno uprosceni minimumi!"