Ranih 90-tih ovaj Njujorški arhitekta proizveo je seriju mračnih i sumornih crteža koji su ga učinili kultom figurom među studentima i profesorima. Slike bombardovanih gradova naseljenih čudnim parazitskim strukturama kao da su prikazivale svet u stalnom stanju rata, u kome je zadatak arhitekte da stvara sigurne kuće za društvene otpadnike.
Od tada Woods kao da je i sam postao otpadnik. Ovo su usamljenička vremena za Lebbeus Woods-a.
Arhitektura je danas veliki biznis. Dok je većina njegovih kolega i prijatelja napustila svoje idealne gradove u poteri za isplativim narudžbinama, Woods je pokazao malo interesovanja za gradnju. Umesto toga, on nastavlja da radi za svojim crtaćim stolom u uglu njegovog stana u centru Njujorka - usamljena figura nalik na monaha koja crta izuzetno apstraktne arhitektonske fantazije, od kojih su neke izložene u okviru "Dreamland" izlozbe u MOMA.
Neki dovode u pitanje mudrost njegovog izbora. (Zasigurno se nije obogatio.) Ali to što sada stoji zaista usamljen samo potvrđuje zabrinjavajuću promenu u arhitektonskoj profesiji koja se desila tokom poslednje decenije. Napustajući fantaziju zarad mnogo pragmatičnijih aspekata građenja, arhitektonska struka je izgubila deo svoje sposobnosti samo-kritike, da ne pominjemo jedno od njenih najvrednijih kreativnih oruđa.
Ne tako davno mnogi svetski arhitektonski talenti ponašali su se kao da je realna gradnja ispod njih. Tokom 60-tih firme kao sto su Superstudio u Firenci i Archigram u Londonu dizajnirale su urbane vizije sa namerom da uzburkaju status quo. Ovi projekti - hodajući mehanizovani gradovi i megastrukture koje se protežu preko planinskih lanaca i pustinja - bili su oštri napadi na glavnu struju profesije za koju su arhitekte avangarde verovale da nema kreativne energije.
Stvari su počele da se menjaju krajem prošlog milenijuma. Visoka arhitektura odjednom je postala vredan posed. Arhitekte poput Daniel Libeskind-a i Rem Koolhaas-a, koji su nekad bili osuđeni na akademske hodnike, iznenada su se borili sa hrpom novih narudžbina ne samo od elitnih kulturnih institucija već i od velikih preduzimača i bogatih korporacija.
Više o ovome može se pročitti na sajtu
http://www.nytimes.com/2008/08/25/arts/design/25wood.html?pagewanted=1&_r=1&sq=Lebbeus&st=cse&scp=1