Uvod

U savremenom informatičkom društvu postmoderne ere, urbana područja se suočavaju sa sve većim gubitkom autentičnosti i identiteta. Pošto mu je uskraćeno iscrpno objašnjenje, pojedinac počinje da gubi osećanje pripadnosti i zajedništva, uz porast otuđenja nastalog zbog škrtih mogućnosti susreta koje pruža moderni grad. Blok 21 1 na Novom Beogradu sa svojim toponimijama i izgrađenim sistemom semantičkih označavanja pojedinih objekata predstavlja pozitivan primer prilagođavanja stanovnika nametnutom fizičkom okruženju. Tim povodom, u ovom tekstu će biti razmatran problem redukovanosti funkcionalnog urbanizma i njemu svojstvena eliminacija kulturnog aspekata pri koncipiranju urbanog prostora.

Marko Savić u svom eseju Novi Beograd - Stvaranje identiteta mesta (2001) govori o konkretnim problemima sa kojim se susreću stanovnici ovag beogradskog bloka, dok Miloš Perović u svojoj knjizi Iskustva prošlosti (Lessons of the Past, 1985) piše o mogućnostima rekonstrukcije postojećih i izgranje novih delova grada na humanijim i racionalnijim principima nego što je to nekad u Beogradu bila praksa.

U poglavlju Kritika funkcionalističkog urbanizma pozivamo se na niz teoretičara poput Džejn Džejkops (Jane Jacobs), Fransoe Šoe (Francoise Choay), i Patrik Gedisa (Patrick Geddes),  koji dovode u ozbiljnu sumnju pojedine stavove funkcionalističkog urbanizma. U ovom poglavlju će takođe biti reči o konceptima koji ispravljaju greške i nedostatke funkcionalističkog urbanog modela obuhvaćenim Maču Piču poveljom iz 1977. godine.

Savremena teorija koja se bavi pitanjem identiteta u gradovima postmoderne ere obuhvaćena je fenomenom Ne-mesta (Non-places) francuskog antropologa Mark Ožea (Marc Augé), opisanog u njegovoj knjizi Ne-mesta, uvod u antropologiju nadmodernosti (Non-places: Introduction to an Anthropology of Supermodernity, 1995), u kojoj on naglašava da je individualna produkcija smisla u savremenim gradovima neophodna više nego ikad. Savremena profesionalna ideologija tretiranja identiteta savremenih metropola, u ovom tekstu, takođe je prikazana koncepcijom Integralnog Urbanizma Nan Elin (Nan Ellin) objašnjenog u njenim publikacijama Postmoderni urbanizam (Postmodern Urbanism, 2000) i Integralni urbanizam (Integral Urbanism, 2006).

Postojeće stanje – problemi i činjenice

U ovom poglavlju biće prepoznati socio-kulturni fenomeni i obrasci života neposredno vezani za funkcionalno-fizičku dimenziju posmatranog područja i ograničenja koje ono nameće. Fokus poglavlja je na opisivanju aktuelnih problema kao što su odsustvo kulturne uslovljenosti prostora, gubitak socijalizacije, i nepostojanje identifikacije sa mestom.

Godine 1948., prema nacrtima Petogodišnjeg Plana, počelo je sa kontinualnom izgradnjom makro celine, Novog Beograda. Zbog raznih razloga, prvenstveno ekonomskih, orginalno urbanistički plan iz 1959. godine (autori: Uroša Martinovića, Milutina Glavačkog, Leionida Lenarčića, Dušana Milenkovića i Milisava Mitića) nije ispoštovan, a od šest stambenih blokova koji su bili predviđeni na ovoj lokaciji, jedini Blok 21 nije pretrpeo izmene i dopune, već je jedini izveden po orginalnom urbanističkom planu, i kao takav predstavlja reprezentativni uzorak za analizu i prikaz principa ideje funkcionalističkog modela urbanizma i uticaja ovakvog načina gradnje na ljude i njihovo poistovećivanje sa nametnutim fizičkim okruženjem.

Pošto fizička struktura objekta Bloka 21 nije podložna radikalnijim promenama i redimenzionisanju, a sloj stanovništva koji je tu nastanjen bio iz ruralih ili slabo urbanizovanih sredina, a samim tim jako daleko od Le Korbizijeovih ideja savršenog grada, stanovnici su bili ti koji su morali da se formiraju po stanju grada, a ne obrnuto. Međutim, iskustvo je pokazalo da kako ‘nova’ naselja postaju starija, njihove nepotpunosti postaju manje izražene. (Savić, 2001)

Efekti procesa prilagođavanja

 “Tipično je da ljudi pokušavaju da stvore intimnost i bezbednost. Ovo postaje jasno kada pomislimo na mesto koje nam je najviše blisko, naš dom. Dom je nešto što potpuno poznajemo; ako je prostor pun iznenađenja, nemogućnosti kontrole i pretnji, ne može biti naš dom.“ (Haapal, 2003, 20) Poput svakog drugog pojedinačnog primera naselja sagradjenog po na principima Atinske povelje, Novi Beograd stvara niz problema svojim žiteljima. (Savić 2001) Predimenzionisanost slobodnih prostora, morfološka monotonost objekata, gubitak humanih dimenzija prostora, predeterminisana i kruta fizička struktura, skupa su doveli do otuđenja ljudi i grada, odnosno do konstatacije da novoizgrađena stambena naselja, najčešće, nezadovoljavaju potrebe i želje svojih stanara, već predstavljaju „nekoliko autorskih urbanističkih prostota koje su antiteza urbaniteta i kvaliteta urbane slike i pejzaža“.2

Pozivajući se na publikovana naučna istraživanja, Perović o problemima socijalizacije i identifikacije stanovnika u novim delovima grada modernog doba piše:

“Rastuća stopa mentalnih poremećaja stanovnika novih naselja je još jedan spektakularan pokazatelj društvene patologije i nesvesne reakcije na snižen kvalitet urbanog okruženja do kojih se dolazi poštovanjem principa Atinske povelje... Prema ovim istraživanjima, stanovnici novih naselja izgrađenih u duhu Atinske povelje znatno više pate od različitih oblika neuroza i depresije. Broj razvoda je kod njih znatno veći, pa i broj samoubistva, nego što je to slučaj kod njihovih sugrađana koji žive u istorijskim delovima grada.” (Perović, 2000, 51) 

Kada govori o oblicima neslaganja građana sa svojim naseljem, Savić  pravi podelu na dve uopštene kategorije. On odnos žitelja Novog Beograda prema svom urbanom i stambenom okruženju deli na: one koji ga vole i one koji ga (ne)podnose. U prvu grupu on svrstava mlade, prvenstveno rođene Novobeograđane, a u drugu one koji su se u Novi Beograd doselili iz raznih tradicionalnih stambenih sredina, i koji imaju velikih problema da svoje navike prilagode novim uslovima života. (Savić, 2001) Prvi pokušavaju da se identifikuju sa svojom stambenom sredinom, dok se ovi drugi svesno ili nesvesno bore protiv ograničenja koja im ono nameće.

Zatim, kada govori o oblicima prilagođavanja građana nepovoljnim uslovima života njihovog lokalnog životnog prostora, isti autor prvenstveno ukazuje na izgrađeni sistem semantičkih označavanja pojedinih objekata(1). Povod ovog fenomena leži u pokušaju anonimnih autora da ih na neki način izdvoje iz opšte arhitektonske monotonije, da im daju specifičan lik i ikoničnost. Uzrok je potreba za efikasnim komunikacionim sistemom, kao i to što su stanovnici, u konkretnom slučaju Bloka 21, razumevši ovakve poteze, osetili to kao šansu da se bar na neki način identifikuju sa svojim okruženjem. Sa Savićevog gledišta, pristup “mestu“ nije uvek bio pozitivan, ali, kako je nekad i to bolje od potpune indiferentnosti, tako su se i stanari negativno konotiranih objekata osećali privilegovanim u odnosu na većinski deo populacije. (Savić, 2001)

Pitanje identiteta mesta

Kada piše o stanovanju, Kristijan Norberg-Šulc (Christian Norberg-Shulz) naglašava da ono znači mnogo više od posedovanja krova nad glavom i određenog broja raspoloživih kvadratnih metara. On ističe da se stanovanje prvenstveno sastoji od snalaženja čoveka  u prostoru i njegovog poistoveđevanja sa njim – identifikacije. (Norberg-Shulz, 1990) Prema mišljenju ovog autor, identifikacija predstavlja odnos kroz koji se ljudsko biće poistovećuje sa svojim domom, tj. otvara prema ambijentalnom karakteru sa težnjom da ga humanizuje i personalzuje. (Norberg-Shulz, 1990) Kevin Linč (Kevin Lynch) pak ističe da identifikovati neki objekat znači ustanoviti ono što razlikuje dati objekat od drugih stvari. Ovu karakteristiku on naziva identifikacijom i to nikako ne u smislu jednakosti sa nečim drugim, već baš po tome, što se ustanovljava kao osobena individualnost, pa eventualno i kao njegova jedinstvenost kao unikata. (Linčm, 1974)

Prihvatajući ideju kulture kao osnove gradskog sistema produkcije, Lazarević-Bajec naglašava da se kulturi identitet prvenstveno oslanja na prošlost, odnosno podrazumeva istorijsku uslovljenost i zahteva kontinuitet. (Lazarević-Bajec, 2009) Šoe pak konstatuje da je funkcionalistički plan grada anahroničan, jer se ne vezuje ni za mesto, niti za odrednice kulturne tradicije i da “on treba da bude samo izraz jedne demjurške slobode misli, stavljene u službu efikasnosti i estetike.“ (Šoe, 1978, 25) Odnosno da funkcionalistička urbanistička rešenja mogu se primeniti na bilo koju grupu ljudi, u bilo kom vremenu i na bilo kom prostoru, da to su to anahronični prototipovi određeni jednom za svagda, zasnovani na tendenciji da tehnologija reformiše kulturu. (Šoe, 1978)

Reč  je zapravo zamisli funkcionalista da prostornim aranžmanom mogu preoblikobati i determinisati toliko priželjkivane idealne društvene odnose. Polazni stav utopija forme(2) je da društveno ekonomski život reflektuje fizičko uređenje grada. (Lazarević, 1988) Ovakav stav baziran je na verovanju da ukoliko se čovek postavi u odgovarajuće okruženje, on će se ponašati na onaj način kako to stvaralac utopije veruje da bi on to trebalo da čini. Međutim, Čaldarović ističe da postoje sasvim uverljiva mišljenja i više-manje dokumentovani stavovi o tome da se u mislima priželjkivana socijalna integracija stanovništva u jednome novom naselju ne može postići aranžiranjima fizičkog oblika, nego da do eventualne "socijabilnosti" dolazi postupno, stvaranjem socijalne zajednice stanovništva kroz aktivan život u naselju. (Čaldarović, 1987) Tako različiti oblici funkcionalnog modela pokazuju se upravo kao sistemi prisile i ograničenja. U njima se prinuda prvenstveno vrši krutošću unapred određenog prostornog okvira na osnovu jednog te istog modela, da oni isključuju bilo kakvu mogućnost varijanti ili prilagođavanja posebnim okolnostima . Odnosno, “zgrade su, upravo kao i gradovi u celini, prototipovi određeni jednom za svagda“. (Šeo, 1978, 25)

Progresistički model urbanizma Fransoa Šeo

U osnovi progresističkog modela stoji fikcija o idealnom društvu. (Šoe, 1978) Pišući o progresističkom urbanizmu, Šoe ističe da se u njegovoj osnovi nalazi ideološka koncepcija industrijske ere kao korenitog istorijskog preloma, naglašavajući pritom da je ključna ideja, ona koja leži u osnovi progresističkog urbanizma, ideja modernog, te da se interes urbanista, iz ovog razloga, sa ekonomskih i socijalnih struktura prenosi na tehničke i estetske. (Šoe, 1978) Pozivajići se na Gidiona (Sigfried Giedion), Perović navodi da su osnove progresističkog urbanizma nalaze u: (1) analizi uslova života u industrijskim četvrtima britanskih gradova XIX veka(3), (2) u radovima društvenih i političkih reformatora toga doba(4), i eksperimentalnim traganjima stvaralaca moderne umetnosti u prvim godinama XX, prvenstveno njihovoj težnji ka univerzalnim(5). (Perović, 2000) Drugim rečima, urbanisti progresisti ispoljavali su tedenciju prema univerzalnom, sveprimenljivom modelu društva. Njihova fikcija bila je u tome da bilo kakva savremena  arhitektura ili urbanizam  moraju istovremeno biti odraz duha modernog vremena i neprolaznih, van vremenskih, tj. univerzalnih vrednosti i principa(6). 

S toga, ne čudi što je u razdoblju dramatičnih i raznorodnih promena na početku 20. veka, sa nadom otkrveno da su arhitektura i urbanizam moćna sredstva kojim se može bitno podržavati tako radikalan društveni preobražaj.(7) Promena života, promena grada, bila je ideja vodilja modernih arhitekata, urbanista, ekonomista, i sociologa. Njhove zamisli i projekti nisu bili novi samo u formalnom i tehičkom smislu, već i po svojim zahtevnim društvenim sadržajima.(8) 

Kritika progresističkog urbanizma

Jedna od bitnih odlika utopija jeste da one nastaju kao posledica nezadovoljstva postojećim stanjem i poretkom stvari, pa da na taj način predstavlja kritiku postojećeg. (Lazarević-Bajec, 1988) Zahvaljujući ovoj osobini, posmatranjem idealnih koncepata vezanih za arhitekturu i urbanizam moguće je realno sagledati grad sadašnjice i stvoriti uslove za njegov preobražaj i dalje unapređenje.

Kriticizam funkcionalističkog modela urbanizma zasniva se prvenstveno na osmatranjima i ispitivanjima uslova života naselja realizovanih po ovim principima, odnosno merljivim dokazima protiv ovakvog promišljanja planiranja gradova. “Ova kritika, koja se može okvalifikovati kao humanistička, razvila se van stručnih krugova urbanista i graditelja.“ (Šoe, 1978) Šoe navodi da autori kao što su Boulbi i Ana Frojd (Bowlby i Freud) pokazali da mentalna higijena nije isto što i fizička higijena, koju ona često uslovljava, ali nikada nije njome uslovljena. Nije onda nimalo čudno što su upravo oni delovi funkcionalističkog koncepta, koji negiraju kulturne i individualne aspekte ljudskog življenja, često etiketirani kao društveno degradirajući. (Šoe, 1978) Tako se stanovište mentalne higijene dovodi u vezu sa psihologijom ponašanja, odnosno sa njega se razmatra odraz urbane morfologije na ljudsko ponašenje.

Ova kritika moderne arhitekture i urbanog dizajna, kako Elin navodi, počinje da se javlja kasnih 1950-ih godina uglavnom od strane „socijalnih planera“ na Univerzitetu Pensilvanija i na stranama britanskog časopisa Iarchitectural Review. (Elin, 2002) Ovaj kritički stav bio je usmeren protiv funkcionalističkog okruženja, nedostatka urbanog identiteta i gubljenja ljudske razmere u naprednom industrijskom gradu. Međutim, još ranije u istoriji, tačnije početkom 20. veka, Kamolo Zite (Camiloo Sitte) je smatrao da su srednjevekovni graditelji najbolje znali o oblikovanju gradskog prostora, a da je moderni sistem projektovanja na crtaćoj tabli i pravljenje ortogonalnih matrica stvara monotone i puste gradove. (Šoe, 1978) Protestujući protiv planiranja gradova na crtaćim tablama, Zite o ovom fenomenu u svojoj knjizi Umetničko oblikovanje gradova (Der Städtebau nach seinen künstlerischen Grundsätzen, 1889) piše: „Izgradnja gradova ne bi smela biti samo stvar tehnike nego bi ona morala biti i stvar umetnosti u najpotpunijem i najvišem smislu... Samo je u našem matematičkom stoleću problem proširenja i uređenja gradova čisto tehničko pitanja.“ (Zite, 1967,1)

Pokazalo se da je uklapanje ponašanja pojedinaca u urbanoj sredini suštinski povezano sa postojanjem izvesnog egzistencijalnog klimata, o kome urbanisti funkcionalisti nisu vodili računa. (Šoe, 1978) Patrik Gedis u svom teorijskom radu utvrđuje apsolutnu potrebu da se konkretan i potpun čovek ponovo obuhvati postupkom planiranja gradova, spram funkcionalističke koncepcije terijskih gradova za teorijskog čoveka. (Šoe, 1978) Odnosno, njegov metodološki postupak nema potrebe da pribegava modelu, ističući da ne postoji prototip grada budućnosti, već da ima onoliko posebnih slučajeva razvoja koliko ima i gradova. (Šoe, 1978) Gidens gradu pristupa kao istorijskom, društvenom, psihološkom i geografskom kontinuumu, što zapravo predstavlja raskid sa izvesnim načinom mišljenja – apriornim metodama modela, u kome je opipljiva stvarnost svedana na svoju tehnološku komponentu, već grad posmatra u svoj njegovoj kompleksnosti. (Mamford, 2001) Takođe, imajući u vidu idealne prototipove urbane aglomeracije, Perović ističe da “Le Korbizje i njegovi sledbenici daju jednu ukupnu sliku urbane budućnosti, ali ne daju nikakav nagoveštaj o pravcima i mogućnostima prilagođavanja njihovih predloga nekim drugim budućnostima.“ (Perović, 2000, 55)

Šoe, s druge strane, prvenstveno zamera autorima modernih teorija što grad budućnosti posmatraju kao model. Tako se grad umesto da bude viđen kao proces ili kao problem, uvek predstavlja kao stvar, kao predmet koji se može reprodukovati. Zato je on „otrgnut od stvarnog vremena i tako postaje u etimološkom smislu utopijski, ili drugačije rečeno, “on ne pripada nikamo.“ (Šoe, 1978, 17) Osvrćući se na njihov prostorni i fizički determinizam, Šoe dodatno smatra da čvrsto i jednom zauvek zaokruženo planiranje stavlja stanovnike grada pred svršen čin, tretira ih kao objekte, stvarajući traume i ponižavajući ljude. (Šeo, 1978)

Neizdiferenciranost i homogenost koje obavezno sa sobom nose standardizacija i zoniranje pokazale su se kao činioci monotonije, dosade, pa samim tim i psihičke istovetnosti, odnosno funkcionalne poremećenosti. Nasuprot njima, istaknut je princip heterogenosti gradskih struktura Džejn Džejkops. Ona u svom kriticizmu funkcionalnog grada ide još dalje od već spomenutih kritičara. Ona zaključuje da je planiranje po progresističkom modelu, u stvari, donelo mnogo više štete nego koristi svetskim metropolama. (Jovanović, 2004) Ona tvrdi da je moderni urbanizam u suštini kvazi-nauka forirana na krajnje površan način i da njegova stvarna primenljivost nisu potvrdila naučna posmatranja i merenja sprovedena u realnom životu. (Jacobs, 1977) Odnosno, jedna od tipičnih negativnih karakteristika funkcionalističkog urbanizma, po njoj, jeste površnost koja se manifestuje u proizvoljnom izboru jednog aspekta problema i, zatim, u postepenom građenju dokaza za izvesnu urbanu formu. (9)

Maču Piču povelja

Kako Šoe navodi, funkcionalistički model je neosporno ispoljio gruba ograničenja(10), i morao je da pretrpi zaista radikalne izmene. (Šoe, 1978) Zablude funkcionalističkog urbanista najbolje se mogu uočiti poređenjem njihovih urbanističkih principa, sadržanih u Atinskoj povelji iz 1933. godine, sa savremenijim urbanističkim principima usvojenim pola veka kasnije na XIII svetskom kongresu arhitekata (UIA), objavljenim u Maču Piču povelji 1977. godine.

U ovj povelji se navodi da se Le Korbizijeovo insistiranje na strogom geometrijskom redu i potpunom razdvajanju gradskih funkcija, pokazalo kao potpuno pogrešno. (Jovanović, 2004) Nasuprot njegovoj Atinskoj povelji, koja je 1933. godine insistirala na metodama planiranja koji su bili usmereni u pravcu podele grada na njegove funkcionalne delove, prema Maču Piču povelji se teži ponovnom uspostavljanju integracije tih delova što znači da "razvoj gradova ne treba podsticati u pravcu podele grada na funkcionalne sektore, već naprotiv treba imati u vidu višefunkcionalnu zajedničku integraciju" (Grupa autora, 1979, 9). Ovakva prostorna integracija različitih gradskih funkcija i sadržaja značajno znatno utiče na smanjenje osećaja otuđenosti stanovnika u gradovima.

Na kraju, za razliku od Korbizijea koji čak tvrdi da: “Svi ljudi imaju iste organizme, iste funkcije. Svi ljudi imaju iste potrebe“(11), u Maču Piču povelji se insistira upravo na aktivnoj ulozi gradskih stanovnika (korisnika gradova) i iskazivanju njihovih različitih ukusa(12) i interesa: "U oblasti izgradnje, udeo korisnika je još važniji i konkretniji (nego u umetnosti). Taj princip znači da društvo treba da učestvuje aktivno i stvaralački u svakoj fazi projektovanja, što će korisnicima omogućavati identifikaciju sa delom arhitekte. Tako nedovršen pristup ne smanjuje prestiž ni urbanisti ni arhitekti”. (Grupa autora, 1979, 17)

Ne-mesta Mark Ožea 

U poslednjih nekoliko decenija, način uređenja prostora i urbane sredine u teoriji pretrpeo je značajne promene. “Važnost mesta – genius loci – postaje manje bitan, dok značaj protoka ljudi, ideja, kapitala i mas-medija raste.“ (Elin, 2002, 25) Posledica ovakve promene je duboki osećaj gubitka i nostlgije za „svetom koji smo izgubili“. (Elin, 2002, 25)

Prema često citiranom francuskom antropologu Marku Ožeu, u savremenih gradovima stvara se sve veći broj non-lieux ili ne-mesta, anonimnih i međusobno zamenljivih lokacija na kojima su ljudi tek prolaznici i za koja se ne vezuju emotivno. (Gavrilović, 2007) “Ako se mesto može definisati kao identitetsko, relaciono i istorijsko, onda će prostor koji se ne može definisati ni kao identitetski, ni kao relacioni, ni kao istorijski biti nemesto.“ (Ože, 2005, 75) Pod nemestima Ože prvenstveno podrazumeva beztradicionalne, bezlične, i neantropološke prostore kapitalističkog društva nadmodernog doba; “to je svet usamljene individualnosti, svet privremenosti i prolazonosti“. (Ože, 2005, 75) Prema njegovom mišljenju, u supermodernom dobu, gusta mreža saobraćane infrastrukture postaje čovekov tranzitni habitus, sprečavajući stvaranje smislenog staništa ili genius loci-a. (Ože, 2005) Takođe, po ovom autoru, nestajanje indentskih mesta je povezano sa propadanjem javnih prostora gradova kao urbanog načina života.

Termin ne-mesto se može takođe definisati ne-simbolizovanim prostorom koji ga ispunjava, za razliku od simbolizovanog prostora koji ispunjava mesto. Zapravo, to je prostor bez organske povezanosti, u kojem ne postoji mogućnost poimanja niti šta je to identitet, niti šta su to društvene relacije, niti kakva bi mogla da bude veza između njih. (Dimitrijević, 1998) Međutim, ono što Ože naglašava kao ključnim za danešnje društvo jeste da individualna produkcija smisla u savremenim metropoloma neophodna više nego ikad. (Ože, 2005)

Integralni Urbanizam

Nova podtema psihologije čovekove okoline u savremenim teorijama urbanizma određuje pristup ka identitetu mesta, kao ličnom identitet pojedinca u odnosu na fizički svet kroz osećanja, vrednosti, naklonosti i koncepcije o ponašanju koje se odnosi na fizičku okolinu u čovekovom svakodevnom životu. (Ellin, 2006) Tačnije, sociolozi i antropolozi su počeli da optužuju urbaniste koji su zanemarivali razmatranje načina na koji ljudi opažaju, doživljavaju i koriste prostor. Teorijska koncepcija Integralnog Urbanizma raskida sa do tada striktnim modelima i način za postizanje svojih ciljeva vidi u savremenoj ekologiji i informacionim tehnologijama. Modernistički pogled na prostor kao objektivan, homogen, neutralan zamenjen je shvatenjem u kome se slavi subjektivnost, heterogenost i vrednovanje značenja autentičnosti. “Sada se naglašava naše mesto u prostoru. Mi odbijamo čisto funkcionalističko shvatanje arhitekture u korist stvaranja mesta koja su u stanju da zadovolje i sve druge vrste naših potreba.“ (Elin, 2002, 9)

Ono što je sastavni deo samog grada su njegovi korisnici, i njihovo prihvatanje sredine i prilagođavanje je od velike važnosti. “Pavo na grad“, smatra antropolog Dejvid Harvej (David Harvez), je mnogo više nego individualna sloboda da koristimo urbane resurse; to je pravo da promenimo sebe tako što menjamo svoj grad. (Harvey, 2008) Tako, Integralni Urbanizam napušta područje generalnog planiranja koje, svojim usmerenjem na upravljanje, kontrolu i efikasnost, teži ka generisanju fragmentarnih delova grada bez duše i identiteta. Nasuprot tome, ova nova koncepcija urbanog razvoja pretpostavlja preciznije intervencije koje doprinose aktiviranju zapuštenih mesta. “Tamo gde je moderni urbanizam tražio njihovo razdvajanje u urbanim oblicima Integralni Urbanizam potvrđuje njihovu duboku povezanost“. (Elin, 2002, 18) 

Zaključak

Samo ukoliko sagledamo i pozitivne i negativne odlike jednog modela, bio on utopijski ili ne, možemo izvući zaključke koji će nam pomoći u planiranju gradova budućnosti. Idealni koncepti u arhitekturi i urbanizmu pomažu nam da se orjentišemo i da bolje sagledamo grad sadašnjice i da stvorimo uslove za njegov suštinski preobražaj i unapređenje. U ovom trentku, ono što je od izuzetne važnosti jeste proceniti nedostatke, kao i stalne vrednosti funkcionalnog urbanizma da bi se izbeglo ponavljanje njegovih grešeka i najbolje iskoristile njegove prednosti. U savremenom pristupu planiranju i projektovanju gradova potrebno je posmatrati celokupno društvo kao jednu složenu i dinamičnu celinu jer prostor grada treba doprinositi zadovoljavanju njegovih kompleksih i nikada statičnih potreba

Novi Beograd predstavlja fizičku megastrukturu, sa puno još nedefinisanih delova , koja zadaje niz problema svojim žiteljima. Kao rezultat toga, Novi Beograd je “ostao ekonomska, društvena i konačno fizička praznina” koja je u potpunosti zavisila od “intervencije države” (Blagojević 2004, 1). Ipak, u poslednjih deset godina Novi Beograd je prerasta u pravi novi grad, privlačeći pažnju na sebe i stvarajući novi identitete bez kompromisa. Međutim, dok neki pozdravljaju ovu promenu, drugi je pak nazivaju krizom bez koncepta, jer razvoj ne prati nikakvu filozofiju urbanističkog planiranja. Međutim, smisleni i organski razvoj Novog Beograda moguće je postići, prvenstveno generisanjem principa raznolikosti gradskih sadržaja, odnosno integralnim i kulturuloški uslovljenim urbanim dizajnom, baziranog na principima Maču Piču povelje i Integralnog Urbanizma. Ali, ako finansijski činilac ponovo potisne ostale u drugi plan i ako rešenost celokupnog duštva da do pozitivnih promena dođe izostane, ne možemo se nadati ničem boljem od ovoga što Novi Beograd već sada jeste.

Fusnote

[1] Reč je  zapravo o promeni administrativnih naziva objekata u žargonske. Na primer, “Šest kaplara“ je grupacija solitera u Bloku 21, na samom prilazu iz starog grada, nastanjenim isključivo vojnim licima, dok je “Kineski zid“ lamela u Bloku 21, koja u osnovi ima oblik dvostrukog latiničnog slova “S“, razvijene dužine preko 800 metara. 

[2] Lazarević-Bajec ističe da utopija forme najčešće “predstavlja parcijalnu sliku i ma koliko plan izgledao konkretan, daleko ostvarljiviji od zamisli iznesenih u tekstovima socijalnih utopija, ipak je arhitektonska utopija kao idealan plan u odnosu na grad daleko apstraktnija i manje upotrebljiva.“ (Lazarević, 1988, 30)  

[3] Le Korbizje sa užasavanjem posmatra grad sa početka prošlog veka. Zamera mu uske ulice, nehigijenu, nedostatak zelenila i sunca, neprilagođenost savremenim dostignućima u domenu industrije, neprilagođenost automobilu i povrh svega nedostatak radosti življenja. “Da bi ojačao svoju argumentaciju, Le Korbizje je svoja tvrđenja podigao na nivo aksioma praćenih statistikom demografske eksplozije, problemima saobraćaja u regionu Pariza i isečcima iz novina koji su govorili o bedi, prenastenjenosti i rasprostranjenosti tuberkuloze u nehigenskim naseljima.“ (Perović, 2000, 32)  

[4] “Nova verzija progresističkog modela nalzi svoj prvi izraz u ’Industrijskom gradu’ arhitekte Tonija Garnijea (Tony Garnier). Prema Le Korbizjeu, u njima se otkriva “pokušaj uspostavljanja reda i razrada utilitarnih i plastičnih rešenja.“ (Šoe, 1978, 22)

[5] “Taj prelomni momenat je nastajanje prvog kubističkog dela Les Demoiselles d’Avignon Pabla Picassa, 1907. godine. Piccaso strpljivom analizom okolnog sveta i novim likovnim postupkom, dovodi ovim svojim radom u pitanje i samu istinu spoljne realnosti. On je u svojim kubističkim radovima  pokazao da postoji mogućnost da se kroz proces dekompozicije razori tradicionalni koncept objekta i forme i počinjući iznova, sklapajući fragmente, stvori jedan potpuno novi vizuelni svet.” (Perović, 2000, 31) 

[6] “On se može izvesti iz samih ’osobona’ čoveka-prototipa. Konsideran nedvosmisleno postavlja problem: ’Kada je poznat čovek, sa njegovim uređenim potrebama, naklonostima i prohtevima, treba odrediti uslove građevinskog sistema koji najviše odgovara njegovoj prirodi’. Drugim rečima, racionala analiza će omogućiti da se odredi jedan prototip poretka, koji će se moći primeniti na ma koju grupu ljudi, u ma kom vremenu, na ma kom mestu.“ (Šoe, 1978, 10) 

[7] Misleći na Le Korbizjea (Le Corbusier), dodatno o ovome, Fišman piše: “Savremeni grad bio je odgovor na društvene probleme... Ako ovi problemi, govorio je, zahtevaju da se ispočetka izgradi savremeno industrijsko društvo, onda urbanista mora prestati da se bavi dekorisanjem i da se pripremi za „velika dela“. On je kao svoj zadatak prihvatio da stvori kompletno okruženje u kome će se pomiriti čovek, priroda i mašina.“ (Fishman, 2005, 318) 

[8] U osnove progresističkih, urbanističkih teorija utkana je vera u novo, idealno društvo koje nastaje zahvaljujući ostvarenjima prostornih modela. Utopijski aspekt progresističkih planova ogleda se ne samo u planiranju samog grada, već i u planiranju idealnog društva. Činjenicu da ovi planovi bivaju odbijeni, oni ne doživljava kao svoj lični neuspeh, već samo kao dokaz da društvo još nije dovoljno sazrelo da te ideje prihvati.  

[9] “Istovetan na svim širinama i u okrilju svih kultura, čovek je za Le Korbizjea određen ’’skupom poznatih psiho-fizioloških konstanti, koje su otkrili kompetentni ljudi (biolozi, lekari, fizičaki i hemičari, sociolozi i pesnici)... Ova slika čoveka-prototipa nadahnjuje Atinsku pvelju, koja univerzalne ljudske potrebe razmatra u okviru četiri velike funkcije: stanovanja, rada, kretanja i negovanja tela i duga. To je osnova koja treba da omogući da se a priori, sa potpunom sigurnošću, odredi ono što Gropijus naziva ’’idealnim tipom ljudskog naselja.“. (Šoe, 1978, 25)

[10] U kojoj meri je Le Korbizjeov stav u ovoj oblsti bio opasan najbolje pokazuje komentar Fransoe Šoe: “Ovaj tip će se primenjivati, na istovetan način, širom jednog homogenog planetarnog prostora, čije se topografske odrednice poriču. Nezavisnost u odnosu na mesto ne pruža više, kao u XIX veku, samo uverenje da se došlo do istinski dobrog oblika, već otvara i nove tehničke mogućnosti: rađa se ’’arhitektura buldožera’’ koji će poravnati planine,i nasuti doline. Pod uslovom da ispunjava svoje funkcije i da je efikasan urbanisti će usvojiti isti plan grada za Francusku, Japan, Sjedinjene Države i severnu Afriku. Tako Le Korbizje predlaže praktično istu shemu za Rio i za Alžir, a plan za rekonstrukciju San-Dijega reprodijuje u manjoj razmeri plan Voisin za Pariz iz 1920.“ (Šoe, 1978, 25) 

[11] “Svi ljudi imaju iste organizme, iste funkcije. Svi ljudi imaju iste potrebe.“ (Le Korbizje, 2006, 108) 

[12] “Prosečni ljudi ne žive u zgradama. Oni na putuju metoom. Oni ne koriste stepenište niti liftove. Gde god da pogledamo nećemo naći prosečnu osobu. Jednostavno zato što prosečna osoba ne postoji. Niko ne živi u stanu sa 2,3 sobe, putuje 3,7 puta godišnje, niti ima 1,7 dece. Ove osobe postoje samo u statistikama. Put do društva gde svi imaju jednake mogućnosti mora početi od činjenice da smo svi različiti.“ (Vasiljević-Tomić, Karabegović , Cvetić , 2010, 44) 

Literatura

Blagojević, Lj. (2007). Novi Beograd: osporeni modernizam. Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu.

Čaldarović, O. (1987), Suvremeno društvoi i urbanizacija. Zagreb: Školska knjiga.

Dimitrijević, B. (1998). Trajektivni projekti ili o nestajanju umetnosti. Novi Sad: Graphic.

Elin, N. (2002). Postmoderni urbanizam. Beograd: Orion Art.

Ellin, N. (2006). Integral Urbanism. New York: Routledge.

Fišman, R. (1997). Le Korbizjeove urbanističke ideje uPerović,  M. (urednik)  Istorija moderne arhitekture – antologija tekstova. Knjiga 2/A. (str. 318-349). Beograd: IDEA.

Gavrilović, S. (2007). Globalopolis – naselje budućnosti. Korišćeno 5. juna 2010. sa http://architecture-plus.blogspot.com/2007/11/nova-urbanost-globalizacija-tranzicija.html

Grupa autora. (1979). Povelja "Maču Piču". Beograd: Arhitektonski fakultet.

Haapal, A. (2003). The Urban Identity: The City as a Place to Dwell. Korišćeno 2. juna 2010 sa http://www.eki.ee/km/place/pdf/kp3_01_Haapala.pdf

Harvey, D. (2008). Right to the City. Koriščeno 4.juna 2010. sa http://www.newleftreview.org/?view=2740

Jacobs, J. (1977), The Death and Life of Great American Cities. Harmondsworth: Penguin

Jovanović, M. (2004). Urbanistički koncepti razvoja gradova: komparativna analiza. Korišćeno 10. aprila 2010. sa http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0350-0373/2004/0350-03730403037J.pdf.

Klajn, I., Šipka, M. (2007). Veliki rečnik stranih reči i izraza, Novi Sad: Prometej.

Lazarević-Bajec, N. (1988), Grad - između empirije i utopije. Beograd: IICSSO.

Lazarević-Bajec, N.& Maruna M. (2009). Strateški urbani dizajn i kulturna raznolikost. Beograd: Arhitektonski fakultet.

Le Corbusier. (1974). Način razmišljanja o urbanizmu. Beograd: Građevinska knjiga.

Le Corbusier. (1998). Atinska povelja. Beograd: Arhitektonski fakultet.

Le Corbusier. (2006).  Ka pravoj arhitekturi. Beograd: Građevinska knjiga.

Linč, K. (1974). Slika jednog grada. Beograd: Građevinska knjiga.

Mamford, L. (2006). Grad u istoriji. Beograd: Book&Marso.

Norberg-Shulz, C. (1990). Stanovanje. Begrad: Građevinska knjiga.

Ože, M. (2005). Ne-mesta: uvod u antropologiju nadmodernosti. Beograd: Krug.

Perović. M. (2000) Iskustva prošlosti. Beograd: Plato.

Rosi, A. (2008). Arhitektura grada. Beograd: Građevinska knjiga.

Savić, M. (2001). Novi Beograd – Stvaranje identiteta mesta. Korišćeno 6.april 2010. sa  http://www.yu-build.rs/index.php/Izgradnja/Novi-Beograd-%E2%80%93-Stvaranje-identiteta-mesta.htm

Šoe, F. (1978). Urbanizam, utopija i stvarnost. Beograd: Građevinska knjiga.

Vasiljević-Tomić  D., Karabegović T., Cvetić M. (2010). Dostupnost za sve / prostor bez prepreka. Beograd: Arhitektonski fakultet.

Zite, K. (1967). Umetničko oblikovanje gradova. Beograd: Građevinska knjiga.

Živković, M. (1975). Uvod u sociologiju stanovanja. Beograd: Arhitektonski fakultet.

Prijatelji

psihologija
igre za decu