Ajfelova kula


Izraz "ništa nije konačnije od privremenog", kao da baš u Ajfelovoj kuli pronalazi svoju potvrdu


Kula, van svake sumnje, ima sva svojstva koja bude maštu masa: divovska je, istinsko je čudo tehnike, i... savršeno je nepotrebna.


Bronzana bista konstruktora, delo skulptora Burdela, izloženo 1930. godine


U potpunosti sagrađena od gvožđa, Ajfelova kula teži 7175 tona i ima oblik četvorougaone piramide.

U Parizu, 6. januara 1887, u klimi uzavreloj od polemika (a u potpunom raskoraku s godišnjim dobom koje se, u ondašnjim hronikama, pamtilo kao izuzetno hladno), udaren je kamen temeljac jednom od poduhvata francuske arhitekture koji je izazvao najviše prepirki: ogromnom, čudnom, veoma visokom gvozdenom stubu koji je po imenu svog projektanta (stručnjaka za gradnju gvozdenih konstrukcija koji se iz rodnog Dižona preselio u Pariz) dobio naziv Ajfelova kula. Kao što to obično biva u prilikama koje javno mnjenje, uzbuđenje i razbuktale emocije razbijaju na dva protivnička tabora tužilaca i branilaca, tako se i Pariz tih dana podelio u dve protivničke strane: na obema obalama Sene održavani su sastanci, skupovi, konferencije, rasprave. Pisma i telegrami, peticije i apeli, sve je to kao kiša neprekidno zasipalo vladu: i dok su na jednoj strani vlasnici nekretnina i zemljišta na budućem gradilištu optuživali gradonačelnika za "atentat na estetiku", dotle su na drugoj strani intelektualce i umetnike koji su bili protiv projekta optuživali kao nazadne, reakcionarne i neprijatelje naroda jer su, ometajući početak gradnje, sabotirali otvaranje gradilišta koje bi tokom nekoliko godina zapošljavalo stotine i stotine radnika i pružilo ekonomsku sigurnost i njima i njihovim porodicama. Kao i uvek, čitav je slučaj dobio jasna politička obeležja: "konzervativcima" se, pored optužbe da se ne obaziru na neprikosnovene "zahteve" masa, pripisivao i antipatriotizam jer sprečavaju da se nacionalan stvaralački duh potvrdi pred očima sveta; "progresivci" su opet proglašavani za neotesane skorojeviće i egzaltirane zanesenjake.
Afera, u svakom slučaju, nije bila malih razmera. Radilo se o radikalnom i trajnom menjanju (iako tada to nije bilo odlučeno) lika prestonice time što se njenoj panorami dodavala jedna vertikalna silueta, daleko viša od čuvenih tornjeva Bogorodičine crkve; ovaj bi se nepoželjan gost nepozvan uvukao u vrtove Luvra, ponizio bi Trijumfalnu kapiju, izbrisao impozantnu kupolu Invalida. Bio je to, dakle, istinski atentat na ono što se može nazvati "svetim mestima" monumentalnog Pariza, gotovo, da upotrebimo izraz koji je tada bio u modi, "zabadanje noža" - i to kakvog noža - u srce istorije. Nasuprot oduševljenju vesnika napretka - očaranih idejom o spomeniku koji bi proizišao iz visokih peći umesto iz kamenoloma mermera -mnogi su se protivili "modernističkoj" zamisli da jedno takvo divovsko ostvarenje metalnog stolarstva, umesto u udaljenim i zapuštenim industrijskim predgrađima (na početku mehaničke civilizacije, naviknutim na užasne i bedne građevine) nikne u neposrednoj blizini Jelisejskih polja.
I sam projektant, pedesetpetogodišnji Aleksandar Gistav Ajfel, nije se istrčavao. Njegove su izjave bile strastvene i spretne, ali, da upotrebimo njegov tehnički jezik, dobrano gradirane nesigurnošću: "Mislim", govorio je, "da će kula imati svoju sopstvenu lepotu. Zar se ravnoteža sila ne potčinjava uslovima koje joj potajno nameće harmonija? Zar prvi princip arhitektonske estetike nije onaj po kojem funkcija uslovljava oblik?" Mudre reči koje su, kao i sve potvrde principa, bile nedovoljne da uvere skeptike i neverne, a više no dovoljne da izazovu protivnike.
Preovladivalo je mišljenje da je ubacivanje kule u gradsku panoramu zapravo nalik na intervenciju plastične hirurgije velikih ambicija ali s malim jamstvom uspeha i nejasnim obrazloženjem. Najčešća rečenica koja se čula po salonima i bistroima bila je: "Cemu sve to?". "A quoi bon?" - izraz koji jednostavno znači i "zašto?" ali s dozom skepticizma tipičnog za francuski govor a koji se ne da prevesti.
Aleksandar Dima sin, Lekont de Lil, Sili Pridom, šarl Guno, šarl Garnije i mnogi drugi, ujedinjeni u ratoborno udruženje, grmeli su: "Mi PISCi, slikari, muzičari, skulptori, arhitekti, strasni zaljubljenici do sada netaknute lepote Pariza, u ime francuskog dobrog ukusa do sada nepriznatog i gaženog, u ime francuske umetnosti i istorije koje su u opasnosti, svom svojom snagom protestujemo protiv podizanja jedne nepotrebne i čudovišne, sramotno smešne kule koja će dominirati Parizom poput kakvog divovskog, crnog dimnjaka čije će prisustvo poniziti našu arhitekturu samu pred sobom. Odbijamo da prihvatimo njenu dugačku senku koja će pasti na prestonicu još uzavrelu od vekovnog stvaralačkog duha, senku odvratnu poput prljave mrlje mastila, nećemo taj limeni stub pričvršćen šrafovima koji će tokom dvadeset godina unakažavati naš horizont...".
Baš tako jer su Dima i njegovi prijatelji - verovatno zavarani provizornošću događaja radi kojeg je došlo do ovog projekta takve "monstruoznosti" - Međunarodnom izložbom 1889 - bili ubeđeni (a poput njih i mnogi drugi) da je kula zdanje koje će, tokom manje-više određenog vremena, biti osuđeno na rušenje. Za velike i male nacije stalne i spektakularne "svetske" izložbe tipično prošlovekovna pojava koja je i danas prilika za opšti, bučni i blistavi kermes - bile su u XIX veku obavezno sastajalište, način da se izlože dostignuća ljudskog uma i da se tobože u atmosferi prijateljstva i bratstva, u svetskoj atmosferi zapravo, prikaže "sposobnost" sopstvenog naroda.
Sposobnost koja za tu priliku mora biti nešto zaprepašćujuće, zasenjujuće senzacionalno. Pa i gigantsko - shodno shvatanju koje već milenijumima vlada, kao i dobu opijenosti beskrajnim mogućnostima koje pruža nova tehnologija građenja oslonjena na upotrebu (i zloupotrebu) metala. Prvi takav gigant popriličnih dimenzija javlja se godine 1851. u Londonu gde je sagrađena Kristalna palata koju je Pakston projektovao da bi se u njoj održala Svetska izložba: bila je to mastodontska hala od gvožđa i stakla a novost su bile zapravo njene dimenzije dostignute spajanjem serijski izrađenih elemenata. Ostvarenje se smatralo trijumfom industrije i, pre svega, očiglednom potvrdom novog načina umetničkog stvaralaštva. U tim okolnostima, i uz podršku sve snažnijih struja koje su terale čovečanstvo na put "progresa", cilj poput Ajfelove kule, industrijskog proizvoda koji je sam sebi svrha, savršeno nepotreban ali i efikasan instrument samozadovoljstva, Činio se neizbežnim. Zato je logično što protesti rođeni po salonima i bistroima, u akademijama i učenim krugovima, nisu dobro primljeni. Propao je čak i Gi de Mopasanov pokušaj da posegne za satirom i razotkrije protivrečnost opisujući kulu koja sama sebe zamišlja kao "visoku i mršavu piramidu, kao skelet s temeljem koji izgleda spreman da ponese divovski spomenik ali se izmeće u nedonošče - smešan i sićušan fabrički dimnjak". Ministar trgovine Lakroj, kome su kao odgovrrnom za Izložbu bile upućivane sve žalbe, odgovorio je na njih, ali tek pošto je sve svršeno: po završetku radova naredi oje da se u posebnoj vitirini u samom podnožju Ajfelove kule izlože sva pisma sa slavnim potpisima, tvrdeći da će "ovako lepa i plemenita štiva, potpisana imenima slavnih iz čitavog sveta, neizostavno privući, ako ne i zadiviti, mase posetilaca". Treba odati priznanje gospodinu ministru koji je, nakon završenih radova, još imao i volje za ruganje.
Pobedili su, dakle, "progresivci" i kula je, na još veće zadovoljstvo inženjera Ajfela, podignuta u rekordnom vremenu: 31. marta 1889, nešto malo više od dve godine nakon početka radova, trobojna zastava republike zavijorila se nad glavama uglednih zvanica koje su se sakupile na najvišoj platformi kule, na vrtoglavoj visini od 300 metara i 56 centimetara.
Ajfelu to nije bio prvi poduhvat. Za sobom je imao i most Marije Pije na Duru, čiji je železni luk imao otvor od čak 160 metara, kao i most Garabi na Trijeru koji jednim jedinim skokom premošćuje 122 metra široko šljunkovito korito reke. Ali, kula je bila njegovo remek-delo. Ogromna težina strukture (preko 7000 tona, što je malo kad se uporedi s dimenzijama, ali ipak mnogo) primorala ga je da izvede brižljivo proračunate temelje koji su zadirali i do 14 metara pod zemlju. Svi gvozdeni elementi bili su prethodno pripremljeni u radionicama, obeleženi brojevima i preneti na gradilište. Tako se izgradnja pretvorila u divovsku mehaničku slagalicu sastavljenu od 15000 "komada" koje su držala dva i po miliona zavrtanja.
Pored estetskog izazova, bio je to i organizacioni izazov i tehnička provokacija: jedan profesor mehanike predvideo je da će na visini od 221 metar, ni metar više ni metar niže, kula početi da se ruši. Ali, ne samo što se nije srušila, već se održala mnogo duže nego što je bilo predviđeno i tako opovrgla pesimistička predviđanja klevetnika i zavidljivaca. Postala je tako slika samog Pariza, njegov najuočljiviji i najtačniji vizuelni simbol i osvojila pravo da joj život omogućavaju i podupiru - ironije li sudbine - baš slikari, skulptori i pisci. Apoliner je s nežnošću poredi s pastiricom koja čuva stado kraj mostova na Seni: "Bergre, o Tour Eiffel, le troupeau de ponts bele ce matin...". Leon Pol Farg je naziva "stepenicama u beskraj", a žan Kokto predstavom koja zaslužuje da bude psihološki analizirana, kaže da se na povratku s puta zaraduje tek kad ponovo ugleda Ajfelovu kulu raskrečenih nogu. Pored pesnika, Ajfelovoj kuli su se neprekidno obraćali i slikari (dovoljno je spomenuti Carinika Rusoa, Utrila, Difija, Delonea), fotografi, reditelji. Postala je nezamenljiva primadona. Sagledana je, opisana i tumačena iz svih mogućih uglova.
Godine 1909. grof od Lambera je kulu izabrao za značajni cilj prvog nadletanja Pariza biplanom i obletao je oko nje uz ovacije mase odavši joj istu počast kao i Santos Dimon koji je kraj nje prošao 1901. prilikom svojih prvih letova cepelinom. Bilo je ljudi koji su s njenog vrha skakali padobranom, čak i pomoću kišobrana, ali i onih koji su se bacali bez padobrana ili kišobrana. Uprava je morala da razapne čvrstu gvozdenu mrežu da kuli uz mnoga prvenstva ne bi pripalo i prvenstvo po broju samoubistava. Ali, ovo nije jedina briga onih koji se staraju o dugovečnosti ovog spomenika. Sva od gvožda, kula ima manu - rđa: zahteva stoga stalnu negu, pa je svakih sedam godina treba ponovo temeljno "našminkati" za šta je potrebno 37 tona boje. Najzad, kula je u stanju da se sama izdržava. Delom od reklame, delom pružajući gostoprimstvo opservatorijama i radio-televizijskim antenama. Zasluga je ovih poslednjih što je porasla još 190 centimetara. Rekord u visini je izgubila odavno, prepuštajući ga njujorškim oblakoderima - Krajzler Bildingu, 1929. i Empajer Stejt Bildingu 1931, visokim 319 i 448 metara i drugima. Ali, Francuzi smatraju da ova zdanja "nemaju duše", a tek ovlaš odaju priznanje nedavno sagrađenom tornju u Tokiju: to je kopija koja, na kraju krajeva, samo potvrđuje bezuslovno divljenje originalu. Kao mak divljenja i neosporna potvrda izuzetnosti, smatra se i činjenica da kulu kao pozornicu za svoje poduhvate biraju ekvilibristi i žongleri, kao i mnogi koji tragaju za kojim minutom slave: kulom su se uspinjali alpinisti, slonovi, konji; korišćena je kao dvorana za egzibicije ekvilibrista i artista na trapezu; niz kulu su se spustili biciklisti, a uz nju popeli alpinisti s glavom nadole, nogama u vazduhu, koristeći jedino ruke. Na njenim su platformama održavane predstave, govori i konferencije; održavane su mise i religiozne ceremonije; štampan je čak i jedan list: izlazio je na Svetskoj izložbi 1889, tokom svih 135 dana koliko je trajala. Hronika svetskih zbivanja nosila je naslov: "Dole".
I na kraju, zapitajmo se postoji li još razlog za staru dilemu o njenoj lepoti ili ružnoći? Ono što je sigurno to je da je kula korisna: nauci (fizičari, meteorolozi i lekari na njoj su vršili i još vrše eksperimente); sredstvima informacije (sa optičke telegrafije prešlo se na bežičnu, zatim na radio i konačno na televiziju); trgovinskom prometu. Kula je i savršeno pogodna za javna istupanja, nezamenljiva posetnica, istorijski dokument o jednoj značajnoj etapi u industrijskom razvoju. Inženjer Ajfel je stvorio jednostavno delo (kula je samo vidljiv dijagram sila koje se stvaraju i deluju pod dejstvom težine svakog stuba), ali zadivljujuće i sugestivno. I proračunao je vrlo dobro: kad bi je smanjili na trideset santimetara visine, težila bi samo sedam grama. Zato se može ustvrditi da je Ajfelova kula najlakša građevina na svetu. Ali, Parižanima znači daleko više: prijateljstvo, prijatnost, sigurnost, isto ono što i nama predstavljaju objekti na koje smo navikli u svom svakodnevnom životu, ono nešto što nam može čak postati amajlija, zapis protiv zle sreće. Nije kula bez razloga i ogromni, savršeni gromobran.

Prijatelji

psihologija
igre za decu