Snimci Olimpijskog stadiona, okoline i olimpijskog sela što sve čini celovit kompleks. Stadion je trebalo da predstavlja celinu sa okolnim ambijentom.


Stadion ispunjen gledaocima za vreme takmičenja. Izvanredna osvetljenost koju omogućuje providan pokrivač, jedno je od dominantnih svojstava kompleksa.


Čelični stubovi, nalik na čunjeve samo su naizgled nestabilni, oni drže sajle koje zatežu krovnu strukturu.


Unutrašnjost plivališta, ogledalo kojim se odražava prozirnost konstrukcije i rastinje sa njenog oboda.


Ulaz u plivalište, puteljak u zelenilu rešen naturalisticki.


Gigantski prekrivač; u obliku šatre pridržavaju ogromne čelične cevi visoke od 20 do 84 m, prečnika 3 do 4 m. Sam pokrivč je sačinjen od prozirnih ploča od pleksiglasa

"Cirkus ili sportski spektakl?" zapitao se vodeći list u Minhenu, "Suddeutsche Zeitung". elik i rascvetali brežuljci, rimski amfiteatri, pleksiglas i elektronska čudovista, beton i trava zagrevana skrivenim cevima: Oberwiesenfeld podseća na delo mudrog fantaste, stručnog za suzbijanje ekoloških katastrofa i sposobnog da iskoristi savremenu tehnologiju a da ne uništi prirodu.
Od februara do aprila 1969. "Deutscher Werkbund Bayern" i "Neue Sammlung" u Minhenu organizovali su izložbu koja je omogućila da se uporede arhitektonska i likovna rešenja izvedena radi održavanja triju prethodnih olimpijskih igara (Rim, Tokio i Meksiko Siti) i onoga što je već predviđeno za Olimpijadu koja se održavala 1972. u Minhenu. Opšta postavka minhenskog arhitektonskog kompleksa bila je određena jos 1966. u Rimu, kao antiteza anorganskom projektu za Olimpijadu iz 1960. Namera je bila i da se izbegne podizanje građevinskih kompleksa isuviše mastodontskih, poput onih koje je projektovao Kenzo Tange za Tokio 1964, već da arhitektura postane vrsta povratne sprege izmedu predela i onog sto je izgrađeno. Kompleks je trebalo da se spoji u jedinstvenu celinu sa okolnim ambijentom, a morao je, istovremeno, da ima i izgled privremenog, sjajnog, uzbudljivog, da bude plod susreta sporta i umetnosti. čitav olimpijski projekt razvijao se kao deo programa koje je minhenska Opština razradila s ciljem da se novi objekti uklope u urbanistički plan utvrđen pre no sto je odlučeno da grad prihvati Olimpijske igre.
Oberwiesenfeld (Olimpijski park, zahvata 140 hektara), vrhunac čitavog olimpijskog kompleksa namenjen za rekreaciju, breg visok 68 metara načinjen od ruševina posle bombardovanja u drugom svetskom ratu, i udaljenost od samo 4 kilometra od gradskog centra, u stvari su reklama Minhena, a i zaštitni znak Olimpijade održane 1972: igre na "kratkom rastojanju". Sve je to postignuto savremenim organizovanjem veza usmerenih iz gradskog centra ka olimpijskom kompleksu kao središnjoj odrednici, pružanjem boljih uslova sportistima i ljudima iz mas-medija: radija, televizije (za koju je podignut toranj visok 200 m s rotirajućim restoranom), filma, dnevne i nedeljne štampe.
Francuski kritičar žan Pier Kuzen ipak je bespoštedno otkrio drugu stranu rnedalje ukazujući na ogromne troškove (koji su se simbolično popeli na 1972 miliona maraka: prilikom ovog poigravanja ciframa ču1o se i da bi se na Olimpijadi uštedelo 4 miliona maraka da je bila organizovana 4 godine ranije), na apsurdna i skupa preterivanja u detaljima i tehničkim pojedinostima, na kult sportiste i sporta. "Panem et circenses" - Hleba i igara, uzviknuo je Kuzen. Igre, postavljajući između gledalaca i izvođača vrstu psiho1oške "barijere", ulivaju gledaocu poštovanje prema mitu o idolu - ovom prilikom sportisti. Olimpijada je istinski ključ za spoznavanje igara kao univerzalne tvorevine, a Nemci nisu imali nikakvih teškoća da sve pretvore u pravi pravcati spektakl; njima je to bilo izuzetno lako: p1astične šatre koje je zamislio arhitekt Fraj Oto (već isprobane kao paviljon SR Nemačke na Svetskoj izbožbi u Montrealu 1967, a kojima je pokrio 8000 kvadratnih metara) mogle su da se razastru do 80000 m2. Olimpijski stadion, u čijem se okviru nalazi sam stadion, olimpijski bazen i višefunkcionalni sportski prostor, pokriven zategnutim strukturama Fraja Ota, najbolje je mogao prikazati domete u oblasti tehničke opreme. Poznatom zapadnonemačkom arhitekti Benisu i Fraju Otu poverena je izrada lavovskog dela projekta kompleksa sportskih objekata i nadzor nad izvođenjem olimpijskog stadiona. Mali je broj drugih stručnjaka, gotovo svi iz Minhena, učestvovao u izradi planova olimpijskog sela i u projektovanju i realizaciji razlicitih pratećih objekata.
Objedinjavanje triju elemenata - stadiona, bazena i višenamenskog prostora - jednim velikim šatorom, enterijerom tehnološkog porekla u veštačkom pejzažu čitavog olimpijskog sela, plod je, međutim, uspešne saradnje dvaju arhitekata: Benisa (idejnog tvorca čvrstih potpornika u armiranom betonu: tribine stadiona, središnjeg prostora namenjenog atletici, bazena za sportove u vodi, višenamenskog prostora za razlicite sportove) koji je uspeo da načini solidan oslonac za fleksibilni pokrivač, i Fraja Ota koji je stvorio sam pokrivač. Ispod tog funkcionalnog podupirača smešteni su tehnika, opslužni prostori namenjeni sportistima, dvorane za odmor, pres-centri, stadion za "zagrevanje" sportista. Sve zajedno, od tla koje prelazi u skulpturu, preko betona, do plastičnog prostranstva, pruža prizor pejzaža - međuprostora između unutrašnjosti i spo1jašnosti građevina.
Gigantski prekrivač u obliku šatora, poduprt ogromnim čeličnim cevima (visokim od 20 do 84 metra, prečnika od 3 do 4 metra i načinjen od providnih ploča pleksiglasa debelih 7 centimetara, stvara vizuelni utisak natkrivenog pejzaža u koji su smešteni sportski objekti. čitav projekt se zasniva na simboličnom značenju šatora, kao pojma privremenog boravka. Nema arhitekture koja bi bolje naznačila nomadski karakter olimpijskih igara. Providni pokrivač, zamiš1jen tako da ne menja sunčev spektar a da istovremeno štiti od sunca, trebalo je da zadovolji i jedan zahtev tehnoloske prirode: osetljivost objektiva na kamerama za televiziju u boji (koja je u to vreme u mnogim evropskim zemljama predstavljala privlačnu novost) podnosila je maksimalnu razliku između suncem osvetljenih delova stadiona i de1ova u senci u srazmeri 1 prema 3. Da bi se taj odnos postigao upotrebljen je veoma skup prekrivač od zadimljenog pleksiglasa koji je istovremeno bio i dovoljno otporan na vatru. Konačna cena takvog prekrivača bila je veca od 15000000 maraka koliko su predvideli sami projektanti. Preko svega se ipak prešlo s obzirom na to da se "spektak1" morao prikazati čitavom svetu; "spektak1" je imao prednost nad bilo kojom drugom činjenicom.
Ovu protivrečnost izrazava i arhitektonski oblik celine, donekle ublažen zahvaljujući dizajnu. Benis i Fraj Oto su se verovatno mogli i odreći neekonomicnih planova, ali je isto tako tačno, kako tvrdi sam Benis, "da u našem duhovnom svetu finansijski problemi nemaju preteranu važnost" i da je eksperiment bio od značaja bez presedana i u pogledu forme i u pogledu tehničkog rešenja. Pred obojicom arhitekata stajao je dvostruki problem odnosa prema pejzažu: s jedne strane, oblikovati komp1eks, a s druge doterati sliku prestiža koja bi istovremeno jasno ukazivala na budući urbanistički razvoj bavarske prestonice.
Odnos između zategnute forme šatora i pejzaža nije, po rečima samog Benisa, do kraja rešen; isto kao što su i neki tehnički problemi ostali nerešeni. Zbog strukture pokrivača ima problema oko zatvaranja zastakljenih delova na ulazima u stadion, a i zaštita pokrivača naročito od kiše i vetrova nije najbolja. S obzirom na to da nisu dovoljno toplotno izolovani, bazen i višenamenski prostor je gotovo nemoguće zagrejati, a izloženi su i štetnom dejstvu pare, pa je tako bazen naknadno pokriven jos jednom unutrašnjom šatrom. Međutim, grafički dizajn olimpijskih igara sve je prevazišao: Smislio ga je tim od četiri dizajnera na čelu sa Oti Ajser iz "Hochschule fur Gestaltung" (Visoka ško1a za oblikovanje) iz Ulma, i on je obuhvatio čitav Minhen prožimajući mnogostruko gradski pejzaž, od karoserija gradskog saobraćaja, kioska novina, itd. Boje plava, zelena poput jabuke, bela i srebrna, prefinjen i uverljiv grafički izraz, ubedljivo su delovali na publiku kojoj su se obraćali i sliku čitavog olimpijskog projekta učinili jedinstvenom. Objekti u kojima će se održavati takmičenja u različitim sportskim disciplinama, bili su najvećim delom raspoređeni u samom Olimpijskom parku, drugi su se nalazili u gradu, a neki izvan Minhena ali ne na velikoj udaljenosti od centra. Za ovu priliku minhenska opština je obnovila i pojačala saobraćajnu mrežu: uspostavljen je sistem saobraćajnih pravaca koji je spajao minhenski auto-saobraćajni prsten i gradsku osu sever-jug povezao sa Olimpijskim selom koje se nalazilo na zapadu, a izgrađena je i jedna brza prigradska železnička pruga.
U Olimpijskom parku, pored kompleksa olimpijskog stadiona, nalazili su se biciklistička staza sa pokrivenom tribinom, privremene tribine na terenu za hokej, Institut za sportove koji je tokom igara korišćen kao pres-centar. Na prostoru između sportskih objekata (Olimpijski park) i predgrađa podignuto je Olimpijsko selo. Stotine i stotine stanova sagrađenih za smeštaj sportista, pomoćnog osoblja, novinara, koji su se pridružili novim hotelima i drugim objektima namenjenim posetiocima igara, predstavljali su veliko gradsko bogatstvo i postali zatim njegov sastavni deo kao novi stambeni kvartovi, studentski domovi, itd.
U stambenom naselju u olimpijskom centru izgrađeno je 5000 stanova u kojima je boravilo 15000 ljudi: do njega se stizalo "U" linijom podzemne železnice, a natkriveni pešački prolazi vodili su i do zone s trgovinama sa središnim prodajnim prostorom "Nadelor", kao i do uslužnih ustanova, zabavnih parkova i dečjih igrališta. Projektanti su želeli da stvore nov model prigradskog naselja u koje bi se, pošto prođu olimpijske igre, uselilo 10000 stalnih stanovnika.
Deo naselja gde su bile smeštene takmičarke projektovan je za budući studentski dom. To su kuće čija visina ne prelazi 7 metara a ukupno imaju 1600 garsonjera; stotinak od njih predviđeno je za dve osobe.
Najzad, u centru Minhena, prema projektu Georga F1inkerbusa, podignuto je zdanje u obliku odsečene kupe, visoko 19 metara, sa igra1ištima za košarku, rukomet i odbojku (sa 4836 sedišta i mogućnošću da primi ukupno 6000 gledalaca) i dvoranom za rvanje.
Preostali sportski objekti raspoređeni su u okolini na udaljenosti do 60 km; treba spomenuti hipodrom u Rimu, stre1ište u Hohbruku, ves1ačku zonu u Feldmohingu, kajakasku stazu u Augzburgu, gde je napravljeno veštačko jezero sa 4 miliona kubnih metara vode i u betonu izveden planinski potok dug 800 metara.
Podizanje ovakvih, kako je rečeno preskupih i nepotrebnih objekata i to u oblasti u kojoj su rečni tokovi i jezera mnogobrojni, branjeno je tvrdnjom da uslovi koje nudi priroda ne zadovoljavaju oliinpijske norme odgovarajućih takmičenja; opet je spektakl stavljen iznad bilo kojih drugih normi. Sve to što je urađeno trebalo je da prikaže moć i bogatstvo oblasti u kojoj se Minhen nalazi: Bavarske. Za mnoge Nemce minhensko područje predstavlja "nemačku Kaliforniju", kulturnu i privrednu prestonicu juga Zapadne Nemačke. Bavarska je najprivlačnija turistica oblast Nemačke, kako zbog prirodnih lepota, tako i zbog kulturnog miljea u šta se mogu ubrojiti i prostosrdačni građani, pivo, barokna arhitektura, muzika, pinakoteke. Vratimo se olimpijskom kompleksu. Od naselja koje je trebalo da zaposednu stanovnici ostala je posle igara samo prekrasna, napuštena zona i pored pristupačnih cena, samo jedan od trideset stanova bio je naseljen. Stručnjaci za račune tvrde da je reč isključivo o pogrešnom poslu, dok arhitektonska vrednost, izražena u najraz1ičitijim oblicima, i dalje ostaje.
Olimpijski park je, kako sa1eći se kazu Minhenci, nalik na lepoticu s prilično mana: glavu joj krasi najskuplji šešir na svetu, lice počinje da vene, a polako, poput šminke koja se otire, gasne i sjaj olimpijskog slavlja.

Prijatelji

psihologija
igre za decu