Schroder kuća

Gerrit Rietveld radio je na ovom projektu u bliskoj saradnji sa investitorom. Više nego bilo koja druga, ova kuća je - po Banhamovim rečima - "Modrijanski karton" ili ogromni komad nameštaja koji izigrava kuću. Svi prozori otvaraju se kompletno samo nagore, pod pravim uglom prema okvirima, ponavljajući zamisao po kom se gornji spratovi mogu transformisati od jedinstvenog prostora u seriju manjih prostora - poenta je u tome da pri bilo kojoj poziciji prozora ili pokretnih zidova, kuća čuva svoju neoplastičnu pretpostavku.

Gerrit Rietveld kaže: "Niko nikada nije gledao ovu malu putanju pre nego što je kuća ovde sagrađena. Tu je bio prljavi srušeni zid sa korovom koji je rastao ispred njega. U blizini je bila manja farma. To je bila vrlo ruralna tačka, zapušteno mesto na kom su mnogi ljudi vršili nuždu prema ili iza zida. Bio je to komad zemlje na kojoj nema ljudi. A mi smo rekli: 'To je tačno, sagradimo je ovde'. I uzeli smo ovaj komad zemlje i napravili od njega prostor koji ima svoju realnost. Nije važno šta je bio, sve dok je nešto bilo ovde, nešto čisto. A to je sada postao. I to je oduvek bio moj glavni cilj: da još neformiranom prostoru dam određeno začenje."

"Nismo izbegli starije stilove zato što su oni ružni, ili zato što ne možemo da ih iskopiramo, nego zato što naše vreme zahteva svoju sopstvenu formu, mislim, svoju sopstvenu manifestaciju. To je naravno jako teško postići uprkos građevinskim regulacijama i to je razlog zbog kog je enterijer na donjem spratu deo nečeg tradicionalnog, mislim sa fiksiranim zidovima. Ali na gornjim spratovima mi to jednostavno zovemo mansarda, tavan, i to je mesto na kom smo napravili kuću kakvu smo želeli."