Hram u Karnaku, pravi sveti grad opasan zidinama , kroz koji se protežu dve osnovne ulice ili, tačnije, osovine, putevi hodočašća. Uz njih stoje hramovi, obelisci, impozantne dvorane sa stubovima, ogromni piloni


Veliki portal Tolomea Evergeta koji je otvoren prema spoljašnjem bedemu hrama


"Predvorje Bubasti"


Pravo remek-delo Karnaka je hodočasna kapela Sezostrisa I izrađena od belog krečnjaka i izvanredno ukrašena




Veliki stubovi u hipostilnoj dvorani Ramesida imaju oblik snopa papirusa, zatvorenog i uvezanog

Napoleon Bonaparta se iskrcao u Aleksandriji 2. jula 1799. godine. Sa sobom je doveo 38000 ljudi, među kojima 177 naučnika, književnika i stručnjaka iz različitih oblasti. Izabrao ih je jednog po jednog. Nosio je sobom i kredo francuske revolucije i ambicije svoje zemlje. Ostavio je, međutim, svoju flotu, koju je Horacije Nelzon uništio na sidrištu u Abukiru, veliki deo ličnog prestiža i mnogo ambicija.
Ostali su njegovi stručnjaci. U Evropu su odneli jednu nadgrobnu ploču ispisanu na tri jezika. Ona je omogućila šampolionu, lingvističkom geniju kome je to postalo životni cilj, da dešifruje pismo starih Egipćana. Tako je zemlja faraona dobila glas mada je izgubila čar nepoznatog.
Egipćani su o svojoj slavi govorili na zidovima hramova u večnom i tvrdom kamenu. Potomci su tako mogli da pročitaju i spoznaju priču o bogu koji je rođen ni iz čega i postao najmoćniji na svetu; o velikim vladarima koji su pod njegovim znamenjem, na sopstveni način, osnovali monarhiju po božjem pravu, tri i po hiljade godina pre kralja Sunca.
Moramo se vratiti u vreme XI egipatske dinastije, tačnije dve hiljade godina pre nove ere, da bismo otkrili poreklo uspona i bogatstva Tebe, grada koji više ne postoji, a čije ruševine donose besmrtnu slavu savremenim naseljima Karnaka i Luksora. U to vreme, energičnim prinčevima koji su njome upravljali uspelo je da se najpre sasvim odvoje od faraonske vlasti koja je tada pripadala jednoj porodici iz Herakliopolisa, na severu zemlje, a potom i da dobiju kraljevske titule. štitilo ih je, dakle, moćno božanstvo, pa im se činilo sasvim normalnim da mu podignu veliki hram.
Sasvim ispravna logika. Kao takvu prihvatila ju je i sledeća dinastija, čiji je začetnik svrgao sa prestola one koji su pre toga svrgli vladare iz Herakliopclisa. Bilo je jasno da je njegovo božanstvo moćnije od drugih, jer ga je od visokog činovnika učinilo faraonom — gospodarom Gornjeg i Donjeg Egipta. A to božanstvo dobilo je svoje svetilište na obalama Nila i zvanično postalo "božanski otac" vladajuće dinastije. Zvalo se Amon i do tada je bilo samo porodično božanstvo, nešto više od totema, pred kojim se pružala blistava budućnost. Isto tako će i mali hram od cigala i krečnjaka, sagrađen na obalama velike reke i okrenut zapadu, postati jezgro budućeg golemog niza proširenja i doterivanja. Svaka egipatska dinastija, tokom dve hiljade godina, brižljivo će im pristupati.

Prvi koji je nešto dodao bio je sin uzurpatora, veliki faraon Sezostris I. Uz prvobitni hram sagradio je divnu kapelu od belog krečnjaka, pokrivenu izvanrednim reljefima, koja je trebalo da podseća na njegov jubilej, zlatnu svadbu sa vlašću. Nedavno iskopana i rekonstruisana, kapela je među najstarijim spomenicima kompleksa.
Slava Amona, kao i slava bezbrojnih drugih božanstava pre i posle njega, brzo bi zašla da nije, usled čitavog niza koincidencija, tebansko božanstvo postalo simbol otpora i pobune Egipta protiv stranih osvajača. Istovremeno vojna i moralna dekadencija, preteran ponos sopstvenim rezultatima na putu civilizacije i nedostatak rešenosti da se oni očuvaju, bacili su graditelje piramida u položaj robova na sopstvenoj zemlji. Grk Herodot, otac istorije, naziva osvajače "hiksi", dakle kraljevi-pastiri.
Ko god oni bili, došli su u Egipat, videli kakva je situacija i bez većih teškoća pobedili faraonsku vojsku u kojoj je bilo mnogo plaćenika. Postali su vladari Egipta, svuda osim u Tebi, na krajnjem Jugu - Ovde su Egipcani uspeli da zadrže odskočnicu za ponovno osvajanje. Ono je započeto pod vodstvom Tebanaca, posle mnogo godina borbi. Hiksi su bili odbaceni natrag u azijske stepe odakle su i došli, a princ iz Tebe postao je faraon. S tim u vezi, natpisi koje je dešifrovao šampolion pricaju jednu zanimljivu priču. lzgleda da su završni okršaj izazvali osioni osvajači čiji je vođa, faraon dva Egipta, kako se sam predstavljao, zamerio svom tebanskom protivniku da mu ometa san "neverovatnom bukom koju izazivaju njegovi nilski konji". To je do sada svakako najduhovitija objava rata. Hiksu je, međutim, loše krenulo pa je morao da ode na neko mesto bez reka, a u prvom redu bez nilskih konja. I tamo je, konačno, uspeo mirno da spava.
Amon, čiji su sinovi povratili nacionalnu krunu a sveštenici decenijama propovedali i finansirali otpor, postao je tako "kralj svih božanstava". Poistovetivši ga sa starim božanstvom sunca Ra, skorojevići su se, kao što je to često slučaj, vezali za stara znamenja. Postao je veliki Amon-Ra i oženio se božanskom Mut koja mu je uskoro rodila sina Konsu, nikad odraslog boga. živeli su srećno i zadovoljno u tebanskom svetilištu koje će se uskoro neverovatno uvećati i obogatiti. Čitav kompleks dobio je ime lpet-esve. Danas se zove Karnak, pozajmivši ime od malog obližnjeg egipatskog sela. Po njemu je poznat u čitavom svetu, mada bi antičkim graditeljima to izgledalo neverovatno varvarski.
Velika ritualna hodočašća bila su srž Amonovog kulta, a dve ogromne ulice za hodočašća, jedna ka reci, a jedna na jugu ka gradu, usmeravaju čitavu prostranu celinu, iako je ulica koja vodi ka gradu izgrađena mnogo kasnije. Oko njih se prostiru spomenici faraonske mašte i darežljivosti: mali procesionalni hramovi, veliki piloni, tačnije monumentalni ulazi, aleje sfingi. I centralno svetilište, naravno, bilo je više puta doterivano i preuređivano.
Gotovo svi veliki kraljevi XVIII dinastije, čiji je začetnik bio oslobodilac Ahmes, ostavili su svoj trag na velikom hramu. Među njima prvi je bio Tutmes inače i prvi nosilac ovog imena. U tu svrhu primio je u stalnu službu jednog pisara, Inenija, koga je imenovao dvorskim arhitektom i dao mu punu vlast u pogledu svega što se ticalo izgradnje. Prvi obimni radovi obavljeni su njegovom zaslugom. Stari hram bio je ograđen širokim kamenim zidom od peščara u kome je na zapadnoj strani otvoren veliki ulaz, zaštićen masivnim kulama, oslikan živim bojama i ukrašen bakrom iz Azije i zlatom sa Sinaja, a uz njega, kao ukras, uzdizala su se visoka koplja od retkog libanskog kedra sa zlatnim vrhom. Pokretane pustinjskim vetrom, na njima su se vijorile duge zastave. Bio je to prvi pilon, tako uspešan da je nešto dalje odmah usledilo podizanje drugog pilona, a umesto drvenih kopalja krasila su ga dva ogromna obeliska od crvenog granita. Ubrzo je između pilona podignuta velika dvorana za svečanosti, sa visokim stubovima u obliku papirusa. Pored mode pilona rađala se tako i moda hipostilnih dvorana - ogromnih dvorana sa stubovima podizanih u slavu faraona i u čast bogova.
Prvog Tutmesa prevazišla je žena njegovog sina, Tutnitsa II, a prema egipatskim običajima i sestra, poznatija kao carica Hatšepsut. Njen prekrasni nadgrobni hram, blizu mesta Deir-el-Bahari, zaslužuje da bude spomenut kao jedno od čuda Egipta. Nasledila je svog supruga i brata, mada je kruna trebalo da pripadne njegovom sinu, sledećem Tutmesu. Docnije, on će ipak postati vladar i pamtiće se kao Tutmes Veliki. On se za sada zadovoljavao položajem suvladara bez ikakvog uticaja.
Hatšepsut je, s obzirom na to da su njeni prethodnici veću pažnju posvetili zapadnoj strani, odlučila da ukrasi istočnu stranu hrama. Otvorila je već uobičajeni pilon obeliscima. Zatim je, iz ljubavi prema simetriji, ili dajoj ne bi bila uskraćena slava velike graditeljke, porušila novu hipostilnu dvoranu Tutmesa I sagrađenu izmedu dva pilona. Na njenom mestu podigla je još dva obeliska od kojih se jedan još uvek diže pod suncem Egipta. Uredivši ovako spoljašnjost, odlučilaje da obogati i unutrašnjost ritualnog "svetilišta barke", u kojoj su svešţenici svake godine nosili na leđima velikog Amon-Ra u posetu ženi Mut i sinu Konsuu u njihovim svetilištima.
Na žalost, nije carica Hatšepsut bila jedina koja je svojim spomenicima želela da izbriše veličinu prethodnika. Njen pastorak i nećak, odmah pošto je sahranio nametljivu tetku, ne samo što je izbrisao njeno ime svuda gde je ono bilo uklesano, več je porušio i tek dovršeno svetilište barke, a na njegovo mesto podigao je sopstvenu kapelu od tvrdog crvenog granita (otuda njen arheološki naziv "crvena kapija". Ako se nešto od Hatšepsutine zaostavštine i zadržalo, zasluga je graditelja Tutmesa III. S obzirom na to da je bilo veoma skupo rušiti sve što je kraljica sagradila, oni su se zadovoljili izgradnjorn zida iza koga su se do naših dana očuvale predivne freske koje su krasile građevine.
Tutmes III, koji je porušio sve što je Hatšepsut sagradila, ponovo je podigao ono što je kraljica uništila. Bila je to hipostilna dvorana između dva pilona, kojima je, zbog proporcije, dodao i treći. Uz njih je podigao i drugu dvoranu koju danas, iz nepoznatih razloga zovu Dvorana dokumenata. Najzad, budući da nije mogao da zatvori i ulicu hodočašća koju je njegova tetka otvorila ka gradu, podigao je još jedan pilon, četvrti u celom kompleksu. Na kraju, dao je svetilištu najoriginalniji i najveličanstveniji doprinos: ogrornnu dvoranu podignutu u znak pobede nad drugim narodima. Uz nju se nalazila manja dvorana sa oslikanim egzotičnim primercirna biljaka koje je on, faraon, video - od neplodnih pustinja Sudana do ledenih voda Eufrata. Ove dve dvorane danas su poznate kao Sala za svečanosti i, ispravno ali nemaštovito, Botanička bašta. Sve je okončao lepim, malim bramom bogu Ptahu, obeliscima i novim zidinama.
Već ogromni hram "proredio" je Amenofis III, poznat po slabosti prema kamenu, ali takođe i po tvrdičluku. Porušio je čitav niz gradevina, a dobijeni materijal iskoristio je za podizanje "svojih" spomenika: jednog grandioznog pilona, ogromnog trijumfalnog luka kroz koji se, preko aleje sa stubovima, dolazilo do ulaza u hram, i niza hramova posvećenih manjim božanstvima, ranije zapostavljenih u korist velikog Amon-Ra. Sve je dovršio velikim hramom posvećenim samom sebi, božanskom sinu svemoćnog boga.
" Slabost prerna karnenu" koju je imao Amenofis bila je gotovo zanemarljiva naspram onoj Ramzesa II. Poticao je iz skorojevićke porodice vojničkog porekla koja je na koncu nasledila vlast od stare porodice "oslobodilaca". Morao je ulepšati svoj grb, pa se prepustio pravom graditeljskom piru. Podizao je građevine svih dimenzija. I državno svetilište u Tebi rezultat je graditeljske manije Ramzesa Velikog. I danas stoji velika hipostilna dvorana podignuta u njegovu čast. Nastala je ograđivanjem velike Amenofisove aleje, koja je zatirn pokrivena gredama. To je stvarno veličanstvena konstrukcija dugačka 103, a široka 52 metra, s centralnim brodom koji podupiru stubovi visoki 24 metra. Bilo ih je 134, a neopbodnu svetlost dvorana je dobijala kroz otvore u obliku "puškarnica" otvorene na velikim kamenim pločama postavljenim uzduž centralnog broda (koji je, kao i u mnogim hrišćanskim katedralama, bio viši od bočnih brodova).
Veličina Ramzesa graditelja nije mogla da sakrije njegovu dvoličnost: upravo u Karnaku je pronađena nadgrobna ploča koja se odnosi na faraonovo venčanje s jednom hetitskom princezom. Na njoj je istorijat mirovnog ugovora izmedu Egipta i rivalske sile prikazan na veoma povoljan način. Međutim, hetitska kopija istog ugovora, pronađena među ruševinama njihove prestonice, čitav istorijat prikazuje na potpuno različit način, svakako manje laskav za vojnike sa Nila.
Vreme velikih konstrukcija privodilo se kraju. Sagraditi hram bio je sve skuplji poduhvat, a samo građevina više nije bila dovoljna. Trebalo je obezbediti i veru dodelivši joj bogate rente, različita dobra, mnogobrojne doprinose. Tako su se faraoni postepeno zaduživali dok su sveštenici postajali sve bogatiji. Dok je vladar Gornjeg i Donjeg Egipta, prvi put u istoriji, morao da se suprotstavlja štrajkovima nadničara, prouzrokovanim kašnjenjem ili potpunim izostajanjem isplata, dotle se njegov sveštenik-rival veoma neoprezno portretisao na zidovima hramova u odelu i s kraljevskim znamenjima, a svoju iz dana u dan sve značajniju dužnost prenosio je na svoje sinove.
U ovakvoj situaciji faraoni su pokušavali da reaguju silom. U tom okviru treba posmatrati pokušaj "faraona jeretika" Eh-natona da kult Amon-Ra zameni kultom Sunčevog kotura Atona. Ovaj pokušaj doveo je do izgradnje grandioznog hrama u slavu boga Atona. Amenofis IV proglasio se njegovim sinom, što pokazuje i njegovo novo ime: Ehnaton (Atonov sin). U istoriji je ovaj događaj poznat kao "amarnska šizma" jer je faraon odlučio da napusti Tebu i preseli se na mesto na kome danas stoji Tel-el-Amarna, i da tu podigne grad u slavu božanstva. Sveštenički red, ponižen ali ne i pobeđen, ipak se osvetio neposredno posle Amenofisove smrti. Ime preminulog faraona pažljivo je uklanjano gde god se pojavljivalo, a robovi su porušili sve građevine podignute u slavu Atona. Od njega nije ostalo ni traga. Pravoverje i ekonomska moć sveštenstva još jednom su pobedili.
Propali pokušaj Ehnatona ipak je poučio njegove naslednike. S obzirom na to da se protiv moćnog svešteničkog reda nije moglo otvoreno boriti silom, odlučeno je da se pređe na lukavost i diplomatiju. Na ovaj način faraoni su i pobedili. Jednoj od svojih kćeri dali su titulu Velike božanske neveste i tako je smestiłi u Amonov hram kao vladarku i vlasnicu svih stvari (osim sopstvenog života). Glavni sveštenik bio je bačen u drugi plan, sve dok XXII dinastija nije, uz ostale kraljevske prerogative, sebi pripisala i titulu velikog sveštenika Amon-Ra. Povodom toga bogato su se odužili svetilištu i za njegove potrebe otvorili veliki kamenolom u Silsili. Od ovog kamena podigli su prekrasni trem sa stubovima kao predvorje velikoj Ramzesovoj hipostilnoj dvorani. A božanstvu i njegovim sveštenicima oduzeli su svaki uticaj na državne poslove. Posle njih isto su učinili i vladari drugih dinastija. Jedan od njih, Taharka, iz etiopske dinastije, podigao je četiri velike kolonade pred ulazom u hram, jednu za svaku stranu sveta.
Građevine, novac, obožavanje (iako se pravi razlog obožavanja tebanskog božanstva kao zaštitnika slobode i moći Egipta kroz vekove izgubio), sve to su imali sveštenici. Teba, veliki Ipet-esve i dalje je bila centar vere, mesto duhovnih uspomena i hodočašća, pa čak i proročište, ali više nije bila centar moći. Na kraju, uništila ju je sila koja je htela da bude sama, jedina ispravna, jedina pravedna - hrišćanstvo. Vernici su prestali da dolaze, hram je propadao, a u Egipat je stigao najpre krst, a za njim polumesec. Velikim obeliscima, prekrasnim pilonima i bogatim hramovima najpre su se pridružile koze, a za njima pustinjski pesak, sve dok okrnjeni piloni, prevrnuti obelisci i dvorane bez krova nisu bili otkriveni, s ljubavlju otkopani i s divljenjem proučavani. Jer iza zidina hrama podignutog jednom božanstvu nazire se veličanstvenost čoveka.

Prijatelji

psihologija
igre za decu